Bio je to dan za pamćenje! Najzad su mama i tata učinili ono što čine roditelji širom sveta – kupili su svojoj dragoj mezimici najsavremeniji kompjuter. U pitanju je bila čuvena marka „S.“, a pored je bila upisana i oznaka: SL–23001–XT.
Zbog čega to spominjemo i zar je to važno?! Važno je, važno! Taj kompjuter je postao istorijska „ličnost“, vođa masovne pobune koja je izmenila sliku sveta. Evo kako je to bilo… Kompjuter je instaliran; mala Petra je kuckala po tastaturi, pomerala miša gore-dole, levo-desno, ulazeći u jedan potpuno novi i čudesni svet. Naravno, prvo je krenula sa igricama… Jedna, druga, treća… Bila je već noć kada je majka najzad uspela da odvoji Petru od kompjutera i smesti je u krevet.
Nije čestito ni svanulo, a Petra je opčinjena zurila u ekran kompjutera. I tako se to ponavljalo iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu. Petra je prestala da izlazi napolje; Sunce, zelenilo, bistrina reke, kuce, mace… Ništa je nije zanimalo. Šta će joj sve to kada na kompjuteru može videti to isto, čak i više! A druženje? Ma, i to joj nije trebalo, bilo joj je lakše da bude sa svojim vršnjacima preko Fejsbuka. Prsti su joj leteli preko tastature kao munje, tako je uvežbala dopisivanje!
„Hm – hm… Ova devojčica je baš dosadna!“, razmišljao je SL–23001–XT. „Ne mogu dušu da odmorim, ponaša se kao hipnotisana, crći ću zbog nje!“ Na kraju je došlo do toga da se kompjuter naježi i užasne kad vidi Petru da ulazi u sobu. „Razboleću se i poludeću zbog nje! A i ona… Vidi na šta liči. Bleda je kao avet jer ne izlazi napolje, podočnjaci su joj do pola obraza zbog stalnog buljenja u mene. Ne, ovo više neću da trpim! Moram da se čujem sa mojim drugarima kompjuterima, koji sigurno pate kao i ja“, odluči SL–23001–XT.
Tako je i bilo. Još iste noći, u mraku sobe zablista ekran iako nikog nije bilo pored njega… Čulo se samo neko brundanje, zvrjanje i šaputanje. Kompjuteri iz celog sveta su se javljali Petrinom kompjuteru i svi su, bez razlike, govorili isto: Dečaci i devojčice ih maltretiraju, uzaludno troše svoje vreme na igrice, ne znaju da razgovaraju gledajući se oči u oči, ne znaju da dobro napišu ono što misle ili im je rukopis užasan, agresivni su jer ne izlaze na vazduh i u zelenilo… I sve tako. Naravno, ova razmena „iskustava“ nije bila uzaludna. Kompjuteri su se dogovorili šta im je činiti. Vođa akcije je bio SL–23001–XT.
Svanulo je jutro. Petra se nije ni umila, ni obukla, niti je šta jela. Trljajući neispavane oči, sela je za kompjuter i uključila ga, ne sanjajući šta će se desiti.
Sirena je zaurlala, na ekranu je velikim slovima pisalo ŠTRAJK! ZABRANJENO ZA DECU DO 12 GODINA! Ekran je zatim počeo da se pali i gasi, a sirene su urlale sve jače i jače… Prestao je tek kada je preplašena Petra izjurila iz sobe. O, da je neko u tom trenutku mogao da posmatra Zemljinu kuglu iz vasione! Pištale su sirene iz svih gradova sveta, čulo se čak do Marsa, a možda i Jupitera: ŠTRAJK! ŠTRAJK! ZABRANJENO ZA DECU…
Šta da vam kažem dalje?! Činjenica je da od tog dana planeta Zemlja više nije bila ista. Dečica više nisu sedela za kompjuterom, već su se igrala u parkiću, kupala se u moru, reci. Knjige, rođendani, druženja… Ne treba nabrajati, radila su sve ono što je i normalno da deca rade dok ne odrastu.
