“ Eto ti njihove sankcije, ništa nam ne mogu!“,reče moj otac zavalivši se u udobnu fotelju posle dobrog ručka. Igrao sam se sa mlađim bratom, ali sam čuo očev komentar, jedva shvatajući šta znače dve reči „sankcije“ i „embargo“ koje su se često izgovarale tih dana. Prolazili su meseci, a posledice koje su vremenom postajale sve uočljivije i bolnije, učinile su da brat i ja savršeno jasno shvatimo njihovo značenje na iskustvu sopstvene porodice.
Tata i mama su sve teže izlazili s parama na kraj, iako su oboje radili. Frižider je bio sve prazniji, a počele su i nestašice. Prazni rafovi po prodavnicama, nema mesa, nema zejtina, čak su neko vreme prodavali i hleb na bonove!!! Katastrofa…Rat je buktao svuda oko nas. Kad su slušali vesti, roditelji su pričali o nekoj sednici čiji su prenos nekada gledali u očaju i strahu, jer su shvatili da se ceo njihov poznati svet ruši i da dolaze teška, smutna i ratna vremena.
Nije još mnogo prošlo i život se sveo na golo preživljavanje. Znam da su mama i tata radili vanredne poslove kako bi nam obezbedili najosnovnije uslove za kakav takav normalan život i školovanje. A spolja je sve bilo uglađeno: lepo su se oblačili, bili doterani i uredni. Mama, već premršava, imala je običaj da u šali kaže kako “ stomak nema prozor!“ Dođe tako s posla i odmah krene da mesi. Pamtiću je dok sam živ s rukama u brašnu dok mesi ono njeno “ ludo testo“ od koga je na neki samo njoj znan način, mesila hleb, kifle, pogačice, tortilje, mekike…milion varijanti od jedne brašnjave, drhtave, bele gomile – samo da napunimo stomake i ne budemo gladni.
Jednog dana, kada su roditelji bili na poslu, rešismo brat i ja da ih iznenadimo. Čime?! “ Hajde da napravimo picu“, predložih bratu, “ gledao sam sto puta mamu kako mesi…“ Rečeno – učinjeno! Pomešali smo brašno sa vodom, posolili i zatim počeli udarnički da mesimo. Napravili smo testo, ali i haos u kuhinji, kupatilu. Po fiokama, na frižideru, šporetu, podu, čak i na zidu, bilo je tragova slepljenog testa i brašna…ali, mi smo bili srećni jer smo umesili dve pice i smestili ih u dve tepsije – veliku i malu. U frižideru smo našli nekoliko jaja, malo sira i teglu kiselih krastavaca. Jaja smo skuvali, sir i krastavce iseckali i time ukrasili već ispečene pice. Toliko smo se ponosili svojim delom da smo poneli veliku tepsiju kod nane koja je živela nekoliko ulica dalje kako bi videla naše remek – delo! Mogu da zamislim šta su prolaznici mislili kada su videli dva dečaka kako idu ulicom i nose veliku plavu tepsiju. Nana nas je pohvalila i po običaju, častila nekim sitnišem da uz picu, pojedemo i nešto slatko. Vrativši se kući, pojeli smo malo pretvrdu picu, ali nam to nije smetalo. Zatim smo na sto stavili lep čaršav za ručavanje, pribor za jelo, tanjire i kristalne čaše. Pored male tepsije smo stavili svećnjak na koji smo naslonili papir sa porukom:
Mami i tati, pica „Embargo“. Prijatno!
Posle toga smo smo otišli u školu.
Šta se dalje dešavalo znam iz priče roditelja. Kada su ušli u stan, videli su u hodniku i kupatilu tragove testa i brašna. Začuđeni, ušli su u kuhinju. Prizor postavljenog stola, nevešto napravljene pice i rečite poruke, učinio je da budu i ganuti i oduševljeni našim gestom. Mama nije znala da li da se smeje ili da plače… Junački su je pojeli, a kada smo se vratili iz škole, dočekali su nas zagrljajima i poljupcima. Nije bilo važno što su par sati čistili ostatke testa, dokaze našeg „uspešnog“ pekarskog nadahnuća.
Prošlo je mnogo godina od tada. Ne volimo da se setimo tih teških godina koje su ostavile neizbrisiv trag na sve nas. Ali, činjenica je da smo kao porodica opstali i pored svih iskušenja. Nevolje su nas ujedinile, nedostajalo je mnogo štošta, ali smo ljubavi imali – napretek!
Svetlana Mitić: Pica “ Embargo“
