Priča bazirana na istinitim događajima…
Daleko u provinciji postoji grad koji je, čini se vekovima ustrajavao u svojoj tradicionalnosti, pravom i umišljenom gospodstvu koje se kod ovih drugih uglavnom videlo po spoljašnjim znakovima da se “ ima i može“. Sva dešavanja u porodici su se uglavnom krila: dobra -„da ne čuje urok“, a loša zbog straha od sveprisutnog ogovaranja i onog “ šta će komšiluk da kaže…“ Zapravo, ispod sve te uglađenosti i prividnog mira, vrilo je kao u košnici. Jer, koliko god se nešto krilo, uvek bi to saznavale tetke, strine i starije, dokone matrone. Krenule bi odmah glasine kao prolećna kiša…vrlo brzo bi svi sve znali i širili to dalje, ne vodeći računa da su kod takvih razgovora često prisutna i deca.
Razdragani prvačići su se držali za ruke, igrali oko logorske vatre i pevali:“ Pioniri maleni, mi smo vojska prava…“ Svi su nosili crvene marame oko vrata i svi bili jednaki u toj radosti. Dani, meseci i godine nakon tog slavnog početka školovanja su prolazili. Deca iz odeljenja su učila, igrala se, bilo je i sitnijih zađevica, ali bez posledica, sve dok se nisu umešali – odrasli!
Sedmo tri…priroda je uveliko umešala prste. Devojčice su dobijale obline, počelo je doterivanje, nošenje minića i diskretno šminkanje. Dečaci su bili pomalo zbunjeni zbog svog izmenjenog glasa, nespretni u govoru i pokretima. Počele su u odeljenju neke čudne podele na grupe i grupice. Gordana, lepa bledunjava devojčica tamnoplavih očiju i smeđe kose, izdvajala se na neki poseban način, možda i zato što je bila malo viša rastom od svojih drugarica. Inače, bila je jedinica i imala je svu pažnju i ljubav roditelja.Tog jutra je Goca, kako se je zvali, ustala sva nekako natmurena i mrzovoljna. Prethodnog dana skoro niko iz razreda nije hteo da progovori sa njom ni reč. Znala je čije je to maslo. Glavnu reč u odeljenju je vodila ćerka lokalnog moćnika, direktora jedne firme. Imala je svoje satelite i koga ona “ obeleži “ iz nekog svog razloga ,taj se ne bi lepo proveo. Ipak, krenula je u školu, nadajući se da će sve biti u redu.
Stigla je u prepuno školsko dvorište. Odjednom se našla okružena dečacima i nekim devojčicama iz razreda. Napali su je, reklo bi se, u čoporu. Tukli su je, čupali za kosu, vukli po zemlji…bespomoćna, Goca je plakala i molila da je ostave na miru. Zatim…zatim je čula ono što će iz korena promeniti njen dotadašnji život: “ Udri jače, ko zna odakle su je dovukli…šugavu!“ Jedna devojčica se takođe drala:“ Nećemo te ovde, ti nisi kao mi ! Ti nemaš pravog tatu i mamu, ciganko jedna!“ Tukli bi je još, ali je zvonilo za čas…
Goca je, onako iscepana, prljava i jadna, krenula ka kući. Grozničavo je razmišljala i surova istina joj puče pred očima. Da, da, sad zna o čemu su šaputali rođaci, komšije i poznanici kada bi je videli da šeta sa mamom i tatom. Mama, oniža i plava…tata takođe…a ona? Nikakve fizičke sličnosti nije bilo. Istina, sada jasna kao dan, zapara joj mozak.
Šta se dalje dešavalo? Nemam snage i reči da vam opišem muku i jad te porodice. Pritisnuti činjenicama, priznali su Goci da su je doveli iz doma za napuštenu decu.Beograd, Zvečanska ulica…o njenim pravim roditeljima ne znaju ništa. Roditelji su sutradan otišli da se žale razrednoj i direktoru škole, ali to nije mnogo pomoglo. Prestali su da je tuku i fizički maltretiraju, ali su ostali prezrivi pogledi, ignorisanje i šaputanje iza leđa. Iz očajanja i bunta, Goca je prestala da uči. Promangupirala se, počela da puši…kao da je terala inat sredini koja ju je povredila, ne shvatajući da zapravo škodi sebi. Upoznala sam je kada je ponavljala prvi razred gimnazije i došla u moje odeljenje. Zajedno smo proveli sledeće četiri godine. Imali smo odličnog razrednog starešinu, bili smo složni i lepo smo se družili. A Goca? Ona je u jednom trenutku, otprilike u trećem razredu, shvatila koliko voli i poštuje te divne ljude koji su je usvojili, odnegovali, školovali, bili nesrećni zajedno sa njom kada je prolazila kroz najgori period života. Nije joj više bilo važno ko šta govori, jer – roditelji nisu oni koji su te stvorili pa zatim odbacili , već oni koji te vole i pružaju ti podršku u svemu dokle god su živi.
Sve ovo se dešavalo davno, sedamdesetih godina prošlog veka. Kao što vidite, vršnjačko nasilje je i tada postojalo, ali se nije tako nazivalo i nije imalo čudovišne oblike i razmere kao što ima danas. Možemo li tome da stanemo na put? Pitanje važi za sve nas: roditelje, nastavnike, učenike i …
