Čudni smo mi ljudi sa ovih prostora. Kao da je neki virus ovladao nama, jednostavno – ne možemo da podnesemo kada je neko koga poznajemo NAJ, NAJ… Pa ma šta to bilo u pitanju!
Dve komšinice iz prigradskog naselja, približno istih godina, lepo se druže, svakodnevno sedeći na klupi ispred zgrade kada to vreme dozvoljava. Različitih su nacionalnosti, ali to ništa ne smeta jer godinama žive u istoj zgradi družeći se, s tim što poslednjih godina njihovi susreti izgledaju otprilike ovako:
Negde oko deset ujutru izlazi iz zgrade punačka žena sa pletivom u rukama i seda na već pomenutu klupu. Vezala je preko čela šarenu maramu, i povremeno samo hukće, valjda uzima zalet za predstojeći „okršaj“. Ne prođe ni pet minuta, eto ti i njene drugarice. Nosi neki hekleraj, nakrivila se kao paragraf pa, i ona hukće. Rekao bi čovek da joj se svet srušio na glavu.
„Uh, uh, cele noći nisam spavala…kolena me vrte, vrte li vrte! Ne pitaj me, kako mi je!“,kuka ona sedajući pored prijateljice. „Nije to ništa, nisam ni ja oči sklopila! Kako zažmurim, sve mi neki trnci prolaze kroz glavu…ubi me glavobolja,samo mi seva pred očima, jadna ja!“ Zaćutaše za trenutak, ova sa glavoboljom se već oseća kao neki moralni pobednik, pa krenu iglama da plete praveći se da broji bodove. Sačeka je hladan tuš! „ Ma, da su samo kolena…mora da su mi bubrezi bolesni. Ležim, a tu ( pokazuje na gornji deo leđa), kao da imam dva kamena. Boli – i –i! A sve me nešto vuče nadole. Ko zna šta je,“ zaječa. „Onaj moj, mora sutra da me vodi kod lekara…“Prevrće očima, uspeva i da prebledi, rekao bi čovek da će umreti već sledećeg trenutka. „ Znam kako ti je, je l se sećaš kako su mi lane operisali žuč? Kakvi su to bolovi bili! Prvo me nešto kljucalo, pa boluckalo, ali kad je krenulo da me čupa i zavrće! Nisam mogla da dišem, a doktor je rekao da sam mogla da umrem, samo da je hitna pomoć zakasnila pola sata“. Zatim se namršti i teatralno, po ko zna koji put, pokazuje rukama dužinu hiruškog reza. „ Još me zateže…znaš koliki je ?! Već par dana me štreca, sigurno će se promeniti vreme. A draga moja, ne mogu da nosim ništa što je teže od dva kila…mogu da dobijem kilu, ili ne daj bože…“,uhvati se za gornji deo stomaka kao da se boji da će joj se sva crevca prosuti tu, odmah pored klupe. E, pa ovo je već bilo suviše za onu drugu. Naroguši se i pobedonosno reče:“ Jeste, ali ja sam imala carski rez“, pa raširi ruke u dužinu od pola metra, kao da su hirurzi vadili bebu – počev od grkljana, naniže!!! „Nisam danima mogla da ustanem…“
Toliko o našem balkanskom sindromu. Kad već nisu mogle da se takmiče u zidanju što veće kuće, ili u kupovini što boljih i skupljih kola, u stilu „da crknu komšije od muke“, one su otišle u neku drugu krajnost – takmiče se koja je bolesnija!
Svetlana Mitić: Nadgornjavanje
