Ne, mene nije prekrila tama!
Oko je moje nebo nad Srbijom
i oblak što njime plovi.
Duša je moja svevremena,
čuva Gračanicu i Visoke Dečane
Moravu, Ibar i Dunav vijugavi
što zemlje i narode spaja.
Ljubav je moja natkrilila sela,
oranice plodne moje Šumadije
ljude i decu što nam se rađaju
ko klasje žita zarudelog.
Glas moj su zvona sa crkava
što na molitvu zovu
i klepala kad dani tuge dođu.
Ruke moje su vrbe tankovite
i grane hrasta, Svetog zapisa
I plodovi šljive u čuturi seljaka,
plamen što žeže i krepi.
Srce je moje Srbija cela
blagoslov moj u kome se rodih
i naučnih da volim:
– Svetoga Savu i sve svetorodne Nemanjiće
– pojanje crnorizaca, ikone i knjige starostavne
– onoga što seje i onoga što žanje
– decu očiju pametnih što po ataru ovce čuvaju
– Zov svirale, dovikivanja i trudne ambare žitom
– sve šume i reke što tajne žubore
– livade što znaju da sanjaju kada su pokošene
– i zrikavce…
Srbijo, u tebe sam utkan,
svaki tvoj bol je moj i rana moja.
Svaka sreća, za mene najveća!
Srce tvoje je i moje
od kad je sveta i veka.
U korenu sam ti, u granama,
u svakom listu što treperi
u vlati trave , po pojatama i kućama.
U pesmama, u ljubavi, u rukama
što se mole, u suzama nevoljnika.
Ja sam Ti Srbijo, i Ti si Ja,
dok je tebe, biće i mene!
Ne, mene nije prekrila tama.
