Ostade Mila najzad sama u kući. Zaključavši vrata za mamom, Mila ode u dnevnu sobu i pusti muziku iz sveg glasa. Poznati reper je urlao, ritam je bio ubitačan, a Mila je otvorila orman i igrajući isprobavala pred ogledalom različite komade odeće zamišljajući da je poznata svetska zvezda šou biznisa.
Već je bio polumrak kada se Mila seti da mora da uradi domaći zadatak iz matiša za sutra.Bližio se kraj školske godine, a nastavnica iz matematike nije imala nimalo smisla za šalu…i nerad. Gunđajući, Mila ugasi muziku i sede za sto da piše.
Zavlada neka čudna tišina. Tik-tak, tik-tak, čuo se sat sa klatnom iz hodnika…vrata su bila otvorena, a takođe i ona iz spavaće sobe. Tamo je bio mrak i taj mrak kao da je rastao sve više i više! Zaškripa stari, drveni pod. Taj zvuk Mila već nije mogla da prečuje, imala je utisak kao da neko hoda ka njoj. Sevnu joj misao da nije sama u kući.
Bum! Trassss! Izlete iz onog mračnog hodnika jedna mamina papuča, a iz spavaće sobe malo ukrasno jastuče! Mila se ukočila, bulji u papuču i jastuče, ne može da veruje u ono što vidi i čuje. A čuje svašta!
„Gde si do sada, barabo jedna?! Skitaš se po mračnim podrumima, a mene ostavljaš samu sa ovim detetom što sluša onu groznu muziku!“ „Joj, ni papuča ne pomaže! Trpim te već sto godina, smučila mi se tvoja ljubomora, pa gde će ti duša?!“ Ni po jada što su se svađali, problem je bio što su stvari počele da lete iz spavaće sobe prema hodniku i obrnuto. Mila u trenutku shvati da mama neće poverovati u priču o duhovima i da će za sav nered u kući ona biti kriva. „E, sada je već dosta!“, prodera se iz sveg glasa. „Neću više da slušam takve gluposti! Kako vas nije sramota, ako ne zbog mene, onda zbog vaših godina?! Izađite iz tog mraka da vas vidim!“
Nasta muk…zatim se pojaviše dve senke nalik izmaglici. Izgledale su pokunjeno i kao da su se stidele. „Zar ja treba da vas učim redu? Smesta pokupite ono što ste razbacali i vratite na svoje mesto! Inače…inače“, razmišljala je kako da ih uplaši Mila, „usisaću vas usisivačem i provešćete još ceo vek u kesi punoj prašine!“
Au, kad se razleteše senke po stanu! Gotovo u trenu i kao čarobnim štapićem, nađoše se sve stvari na svom mestu.
„A sad mirujte da završim domaći zadatak. Sakrijte se ispod kauča kad mama dođe s posla i ako budete mirni,sutra posle škole ću vas odvesti negde gde vam neće biti dosadno.“
Tako i bi. Kad je mama stigla, sakriše se aveti onako kako su se dogovorili. „Kako ti je bilo onako samoj? Baš sam brinula…“ Nasmeja se Mila i veselo odgovori: „Slobodno me ostavi samu, bilo mi je super, vidiš da sam uradila i domaći…“
I šta je bilo dalje? Mila je ispunila obećanje. Sutradan posle časova, ode Mila svojoj kući. Odatle je ubrzo izašla sa kutijom od cipela ispod miške. Bacila ju je kroz rešetke na polomljenom prozoru stare ruine na kraju grada za koju se pričalo da u njoj borave duhovi.
U ponoć se iz te kuće čula pritajena buka i žagor – održana je žurka dobrodošlice za naše „prijatelje“iz Miline stare kuće!
Svetlana Mitić: Mila i duhovi (Kobajagi horor)
