Jest, tako mi februara,
beše jedna priča stara,
kad komšijske mačke,
napivši se vina slatka,
održaše žurku, jurku,
kraj moga ambara!
Deda Cane, boem stari,
za kafanu samo mari!
Tetur’o se on po mraku,
pa ispusti litrenjaču.
To macama behu dari,
polizaše same,
ne dadoše Gari.
Mesec gledi, pa se jedi,
kako mačke džumbus prave,
mjauču i arlauču…
Srce žudi, ljubav zove!
Mašu repom, frkću, love
dilber – dike i švalere…
I Gara se uzvrteo,
u lanac se upleo.
Lanu samo av – av – av,
ne vredi mu, nije lav!
I tako do zore,
kad oblaci jezde, plove
držao se mačji bal,
ali nije maskenbal:
Crna – juri belog,
siva – onog šarenog,
stvorilo se klupko,
da se vidi ko je ko!
Jer ljubav ne vredi,
kad se samo leži, sedi…
Al’ da znate, vredelo je!
Mali, sitni i čupavi,
rodiše se naslednici…
Sada rastu, žmure, predu
i čekaju onog dedu
sa početka ove priče,
a i mesec februar
jer na pretke svoje liče.
Nema mjau, nema av,
verovaće ko je zdrav!!!
Autor: Svetlana Mitić
