Ako ste mislili da samo mace ne vole vodu – prevarili ste se! Takva je bila i mala Vanja…voda je njoj služila samo za piće i ni zašta drugo.
„Hajde, dušo, kaže joj mama, „idi da se umiješ i opereš zube pre spavanja“. Vanja bi onda smišljala kojekakve poslove, dramila, inatila se, samo da ne ide u kupatilo. Kad bi mama najzad uspela u svojoj nameri i uterala je kao ovčicu u kupatilo, Vanja bi se zatvorila, pustila vodu da teče ( da mama čuje), nakvasila četkicu za zube i malo sačekala…
Osim vode, Vanja je mrzela i češalj. Kako ju je samo nervirala ta reckava stvarčica koja čupa! Ma, ko će još da misli na te gluposti kad ima tako interesantnih igrica na kompjuteru!
I tako, dan za danom, nedelja za nedeljom, mesec za mesecom…likovala je Vanja što tako uspešno vara mamu, a pošto je redovno zaobilazila i ogledalo, nije primetila da se sa njom nešto čudno dešava.
Šta se to desilo?! Prljavo i prljavo, štroka i štroka – stvoriše se na njoj sedam i sedamdeset i sedam kora!!! Ličila je na nekakvo blatnjavo čudovište sa dva prelepa oka.
Izađe tako jednog jutra Vanja iz kuće baš dobro raspoložena, jer je sijalo sunce i jer je bio mesec juni. Bližio se odlazak na more, a ona je, za divno čudo, volela da pliva! Samo tada i samo tada je radosno i bez moranja skakala u divnu, slanu morsku vodu.
Au – au – au – u – u – u! Začuše se sirene za uzbunu. Neko je uspaničeno vikao: „Vanzemaljac, vanzemaljac! Upomoć!“ Gledala je okolo Vanja zaćuđeno, nigde nikakvog vanzemaljca nije videla. Naprotiv, ulica je bila potpuno pusta, samo je u radnjama iza izloga videla ljude kako bulje u nju i kako uzbuđeno o nečemu pričaju. Neki su se svađali, neki padali u nesvest, a majke su smirivale decu koja su naravno, osetivši opasnost, plakala.
Videvši to, uplaši se i Vanja, pa ulete u najbližu radnju. Nastade piska, nastade vriska! Pobegoše ljudi od Vanje na jednu stranu radnje, Vanja pobeže na drugu stranu – napolje! Trese se od straha, a vidi da nad njom, gore na nebu, lete borbeni avioni i helikopteri.Dole na kraju ulice , čekaju policajci i vatrogasci naoružani šmrkovima.
„Jao , pa oni misle da sam ja vanzemaljac!“, najzad se doseti Vanja.“ Moram da im kažem da sam ja samo jedna obična devojčica, inače će me ubiti.“ U tom trenutku se začu pucanj. Uspaničena Vanja potrča prema vatrogascina plačući. Vatrogasci ustuknuše za korak i uključiše šmrkove ciljajući pravo na “ vanzemaljca“.
Nakon desetak napetih minuta, nastade na ulici tišina .Ljudi su usred ogromne bare, umesto vanzemaljca, ugledali samo jednu uplašenu i uplakanu devojčicu! Jeste da je sa nje u mlazevima curila prljava voda, ali – nesumnjivo je to bila devojčica i uzdah olakšanja, a zatim i smeh, začu se sa svih strana.
Naravno, sutradan su sve novine i sve televizije pokušavale da dobiju intervju od „vanzemaljca“ Vanje, ali uzalud. Ona se sklonila sa svojim roditeljima na neko vreme kod bake u drugo mesto.I verujte, svako jutro i svako veče se pažljivo umivala, kupala, prala zube i češljala! Zaista, od King Konga, pa do Vanje, nikada se više u istoriji sveta nije nešto slično desilo. Ipak su vanzemaljci – vanzemaljci, a devojčice – devojčice.“Čiča – Miča, završena priča“!
