Vlast, moć i ljubav – od kurtizane visokog ranga do vizantijske carice
Pesma „Teodora“, Sime Pandurovića
O Teodori( oko 497 – 548): Teodora je bila supruga vizantijskog cara Justinijana | Velikog. Zahvaljujući Prokopiju i njegovoj „Tajnoj istoriji“, ona je ostala upamćena kao cirkuska igračica i kurtizana koja se uznela do carskog prestola. Petnaest godina mlađa od Justinijana, sitne građe, prelepa, bledog tena i krupnih očiju, uspela je da zavede budućeg cara Vizantije koji je, uzgred budi rečeno, bio poreklom iz okoline Leskovca. Pravde radi, treba reći da je doživela religiozni preobražaj kod monofizita i da je, u vreme kada je upoznala Justinijana, živela skromnim životom obične žene. Zahvaljujući svojoj inteligenciji, poznavanju načina razmišljanja običnog naroda, a i aristokratije, ona je svom suprugu bila savladar, savetnik i glavni oslonac preko dvadeset godina. Dok je Justinijan imao mnogo razumevanja i poštovanja za svoju suprugu, drugi su je smatrali neoprostivo ambicioznom i smelom ženom. Ona je ta koja je, prilikom pobune Nika,odbila da sa suprugom napusti presto izjavom:“…purpur je dostojan pokrov.“
Sima Pandurović je jedan od najoriginalnijih srpskih pesnika na početku XX veka. I romantičar i simbolista, pretrpeo je različite uticaje ( Đ.Jakšić, J.J. Zmaj, M.Rakić, Bodler, Malarme ), ali je ipak na neki način ostao svoj,van kalupa i klišea, po rečima Đ. Vukovića u predgovoru zbirke pesama ovog našeg pesnika u izdanju SKZ 2015.godine.
S obzirom da sam u par navrata pisala oglede o poznatim ženama koje su obeležile našu i svetsku istoriju patnjom i u senci svojih moćnih muževa, kao osveženje i dokaz da nema pravila kada su jake ličnosti u pitanju, evo pesme o Teodori, ženi koja je očigledno zaintrigirala Simu Pandurovića toliko, da joj je posvetio sadržajnu i veoma dugu pesmu,ne bi li što bolje osvetlio njen lik.
Pesma je u celosti ispovest najmoćnije žene toga doba, carice Teodore. Napisana je u prvom licu, s tim da izraz „dragi moj“, jasno ukazuje da je slušalac pesnik, ili neki imaginarni budući čitalac pesme. Realno se može podeliti u dve celine. U prvoj, Teodora iznosi svoje stavove i iskustva kada su vlast, opstanak na carskom tronu i apsolutna moć zahtevali od nje „vazda budno oko „, da joj glava i srce budu hladni. U drugom delu pesme ona uzdiže ljubav koja je neophodna „našoj zemnoj sreći“, uz posebno izdvojen stih kao neku vrstu isključive tvrdnje:
„A malo sreće, to je život sav.“
Prva strofa je tercina u kojoj se ona obraća neposredno samom pesniku ( čitaocu), da bi u drugoj strofi – katreni, sa malo reči i bez imalo licemerstva, grubo i iskreno iznela svoj životni kredo:
„Ja nikad nisam volela, dragi moj.
Ljubav je slabost, a ja sam krotila
I divlje zveri i sav ljudski soj.
U meni se jedna želja ovaplotila:
Ne da me vole – to je malotrajno –
No da me se boje – to je ipak sjajno;
Jer ne vlada svetom ljubav nego strah.“
Ko bi ovo očekivao od sitne, nežne ženice?! Pesnik je upravo ovakvim neočekivanostima i kontrastom, ušao u srž njene ličnosti. Koliko li je gorčine, bede i nasilja bilo u njenom detinjstvu i ranoj mladosti, kada sa takvim cinizmom izjednačava ljudski rod sa divljim zverima! Naravno da je posledica svega toga bila ogromna želja da se izdigne iznad tog blata koje neminovno donosi propast. Ne, nije njoj stalo do toga da je vole! Da se onda kad umre, nađe par osoba koje će tugaljivo izjaviti prilikom sahrane, oveštalu frazu: „Bila je dobra žena…“ Ne, to njoj ništa ne znači, ona jedino želi da izaziva kod podanika ono što je osnovna poluga svake apsolutističke vlasti – strah!!! Zahvaljujući iskustvu iz mladosti, svesna je mentaliteta plebsa koji joj je jednako pljeskao nekad u areni i sada – kada je na prestolu! Nema u njoj iluzija i zavaravanja, zna da uspeh duguje svojoj jakoj volji kojoj „pobednu pesmu kliče.“ U areni, a i u životu, bila je uvek mudra, budnog oka, hladnog srca i glave, jer bi u suprotnom lako postala „mali i krvavi plen svih zverova gladnih.“ Za nju je život očigledno isto što i arena u kojoj se vodi borba na život i smrt. Tradicija rimskog „hleba i igara,“ izbija između redova, svetina bi svakako jednako uživala i kada bi se ona pretvorila u „krvavi plen.“ A sva njena moć odbrane je sabrana u stvarni i metaforični bič kojim kroti zveri( i ljude). I opet izdvojen samo jedan stih koji lakonski potvrđuje njen stav o vladnju i strahu:
„A ovako, moćna biće mi i sen.“
Drugi deo ovog interesantnog Teodorinog monologa, prelazi u šapat i prelepu alegoričnu priču o lavu koji je bio „slobodan, snažan i beskrajno blag …“ Gledao je njen lik „k’o sliku neba“. Simbolika lava je jasna, ona i ne mora da izgovori njegovo ime, ali Justinijan – car Vizantije je i car njenog srca, neko ko joj je „glavu spuštao u krilo bez straha, ali s prijateljstvom pravim .“ Neko ko nije znao za podlost i ko ju je beskrajno voleo onakvu kakva jeste, poštujući svaku njenu želju:
„To je, valjda, bila ljubav neizbežna
U životu tmurnom jedan zračak mio, –
Nešto što zaborav nije nikad skrio:
On meni ponos, ja njemu duša nežna.“
Po volji Svevišnjeg, dogodio se sudbinski susret i preokret u njenom, do tada „tmurnom životu“…darovan joj je lav, zračak svetlosti, ljubav neizbežna – Justinijan, budući car Vizantije!Desilo se nešto što se dešava samo u bajkama, uspešan spoj dva bića koji će ostaviti neizbrisiv trag u hiljadu godina dugoj istoriji Vizantije. Završni stih ove pesme Sime Pandurovića, na najkraći mogući način, objašnjava tu vezu, ono što su za ceo život darovali jedno drugom:
„On meni ponos, ja njemu duša nežna.“
Iz ovog drugog dela pesme, izranja pravi lik Teodore, bez carskih isignija i želje za vladanjem. Ona je ranjiva, čuva svoju ljubav kao zalog i odbranu od povratka u surovu prošlost bez ponosa i izbora, kada njen život nije značio mnogo. A ta ljubav vremenom prerasta u nešto mnogo više, u nešto što bi svi poželeli – u nesebičnu međusobnu podršku i prijateljstvo!
Ovoga puta se nisam upuštala u versifikaciju i ostale karakteristike stihova pesme „Teodora“ Sime Pandurovića, jer bi me to odvelo daleko od date teme – Teodore – onakve kako ju je doživeo i izmaštao naš veliki pesnik.
Autor:Svetlana Janković Mitić
