Sedeo je za stolom dok je prigušena svetlost stone lampe lelujala, slabo obasjavajući zidove skromno nameštene sobe: par slika na zidu, komoda i na njoj televizor, otoman, a na podu tepih koji je svakako znao i za bolje dane. Na stolu je pored njegovih ruku ležala hrpa novina, očigledno čitanih u više navrata. Na svima je u zaglavlju stajala jedna godina sa čudnom kombinacijom broja dva-2020 !
– Moram da proverim prozor – reče samom sebi promuklim glasom, kao da je time hteo da otera tu čudnu tišinu i polumrak. Polako ustade, ode do prozora i razmaknu zavese, a zatim pažljivo stade da opipava okvir i staklo, sve santimetar po santimetar.
– Dobro je, dihtuje, git se još nije rasušio od sunca. Možda bih mogao preko da zalepim i široku selotejp traku…
Zaintrigiran tom idejom, krenu nazad ka stolu, ali ne odole, već po ko zna koji put tog dana, ode u kupatilo. Pažljivo je prao prvo dlanove, a zatim svaki prst posebno, pa opet dlanove. Na kraju je posebnom četkom istrljao nokte, vrhove prstiju i jagodice. Prestade tek onda kada je osetio da se koža žari, a zatim boli zbog previše revnosnog tretmana.
Ima već par meseci kako je gotovo prestao da izlazi napolje. Vesti koje je pažljivo pratio, doneše mu muku pre nego je virus zaista postao bliska opasnost za sve stanovnike njegovog grada. ,,Strah se širi brže od virusa“, pročitao je negde na početku pandemije, ali je to smetnuo s uma, ni pomislio nije da se u njegovu podsvest već ušunjala ta emocija, čekajući priliku da pokaže svoju snagu.
Posle nekoliko dana je, sledeći uputstva epidemiologa, otišao do apoteke kako bi kupio još koju flašu alkohola, maske i rukavice. Naravno, ispred se već oformio red. Samo nekolicina je nosila maske, ostali nisu, jer je uveliko vladala nestašica tih proizvoda. Naoružavši se strpljenjem, stade u red, dodatno zaklonivši lice šalom. Odjednom, oseti neku strepnju, vrućinu, a kapi znoja mu orosiše čelo.
-Isuviše su mi blizu – pomisli i nehotice poče glasno da opominje okupljene – Udaljite se, mora da postoji razdaljina između nas od dva metra!
Neki su ga posmatrali sa čuđenjem, neki se smeškali
zaključivši da je čiča ,,odlepio“, ali ga ipak svi poslušaše. Nikome nije bilo do svađe sa čovekom koji nije imao kontrolu nad sobom.
Najzad dođe red na njega i on ulete u apoteku, ne čekajući da prethodni kupac zatvori vrata za sobom. Kada je obavio kupovinu, stao je kod staklenih vrata i mimikom očajnika tražio od sledećeg na redu da mu otvori vrata kako bi izašao napolje. Svima je bilo jasno da ga je strah od nevidljivog neprijatelja paralisao. Iskolačio je oči pokazujući na kvaku koju nije smeo ni da dodirne, a kamoli da pritisne, iako je nosio hirurške rukavice! Čim su se vrata otvorila, on projuri pored gomile koja ga je gledala sa sažaljenjem. Naravno, bilo je i onih koji su se podsmevali jadničku , smatrajući da je taj strah preteran jer je čitava priča oko virusa svakako namerno prenaduvana od strane farmaceutskih kompanija.
,,Samo da stignem kući! Samo da stignem što pre…“ Ljudi okolo, izlozi, tezge uličnih prodavaca, vazduh koji je udisao-sve je, činilo mu se, bilo zagađeno malim nevidljivim ubicama koje će neprimetno ući u njegovo telo, kroz oči, usta i razoriti mu pluća!
Jedva da je disao kada je stigao u svoj stan. Zaključao je vrata i odmah otišao u kupatilo da opere ruke. Završivši sa mučnim ritualom pranja ruku, krenu da besomučno natapa alkoholom ulazna vrata, kvake, sto, stolice…mravinjali su okolo virusi, bakterije i činilo mu se da sve, baš sve oko njega i na njemu, predstavlja smrtnu opasnost. Kao u delirijumu, poče da skida sa sebe deo po deo odeće. Hladnoća ga ubrzo osvesti.
-Šta ja to radim?! – zapita se i ode u kupatilo ponovo. Videvši svoje izbezumljeno lice i polugolo mršavo telo u ogledalu, shvati da je ušao u začarani krug iz koga ne vidi izlaz. Skliznu na pod kao krpena lutka i zarida gorko.
Svetlana Janković Mitić: Strah
