Bespuće tinja u meni
Koja tonem u
Besmisao smisla jer,
Apsurd postojanja
Nagoni me da volim
Samo večnost.
Mrzim trenutke što umiru
I nose starost u sebi,
Tu klecavu sebičnu starost
Nasuprot bujnim oblicima mladosti.
Život, a možda i savršenstvo
Što nikad ne gasne jer,
Rađa se sa svakim bićem.
On je kao pupčana vrpca,
Vezani smo neophodnošću
Više je stvar navike, a
Možda i straha.
Teško je prekoračiti ambis
Što vodi u nepoznato ili nigde.
Tad niko nije hrabar
Plaši nas i pomisao da
Monstrum nepoznatog
Otvara svoje zemljane čeljusti…
Jer nestajemo u večnoj tami
Da se nikada više ne vratimo.
