Motivi tame, noći i smrti u lirici Ive Andrića
Povodom godišnjice smrti Ive Andrića, u skladu sa trenutkom, izabrala sam za ovaj prikaz deo pesama iz knjige Ex Ponto, Nemiri, Lirika u izdanju ,,Svjetlosti“ iz Sarajeva, koja je objavljena posthumno 1976.godine kao XI knjiga njegovih Sabranih dela.
Na početku Ex Ponta, sam pisac – svestan da je gotovo svaki red „obojen“ nekom vrstom svetskog bola, veltšmerca (weltschmerz), pod uticajem nemačke književnosti što je bilo karakteristično za 19-ti i početak 20-og veka, poručuje: „Svima, širom cijelog sveta, koji su stradali i stradaju radi duše i njenih velikih i vječnih zahtjeva, posvećujem ove stranice, koje sam nekoć pisao samo za sebe, a danas ih šaljem svoj braći svojoj u bolu i nadi.“ Naravno, treba imati u vidu da je ovo delo nastajalo dok je bio u zatvoru kao pripadnik Mlade Bosne, a po naslovu i emocijama patnje, očigledno inspirisano delom rimskog pesnika Ovidija. Ali, ovaj i ovakav mladi Andrić je u potpunom kontrastu sa onim Andrićem, piscem romana i pripovedaka, koji, po pogovoru iz knjige „briše ličnu zamenicu JA“ (recenzent Risto Trifković), kao da time brani na neki način svoju intimu, čak se smatra da je to jedan od bitnijih razloga što se kolebao da li da za života objavi svoju mladalačku lirsku prozu. Takođe se kaže da se posle njegove smrti doznalo da je čitavog života pisao lirske pesme, ali – ne objavljujući ih! I Svetlana Velmar Janković, u svom eseju o njegovom delu „Znakovi pored puta“, primećuje da se i u ovom delu Andrić ne odriče svoga JA, „nije se ustručavao da raspoloženja koja beleži prizna za svoja“. Zanimljiva je i opaska da je Andrić jednom prilikom izjavio: „Kad nisam očajan, ja ne valjam ništa“. Njen utisak je svakako da je „on stoički pristajao na patnju i očajanje“. Izabravši pesme za ovaj rad, naglašavam da sam se rukovodila temom, te da je ovo samo jedna strana Andrićeve ličnosti koja, zajedno sa njegovim delom može biti nepresušan izvor inspiracije i istraživanja.
U pesmi „Tama“, magla prekriva „sve ono na šta se čekalo“ (budućnost), ali i prošlost: „Šta meni znače lica i stvari i spomeni minulih dana?“ Vreme je stalo, dani i noći u tamnici se smenjuju, zaista nema ni prošlosti ni budućnosti, već samo pitanje bez odgovora:
„I kuda idu ovi dani moji
I zašto bije tamno srce moje?
Kuda? Zašto?“
Epiteti koje pesnik koristi slikovito ukazuju na stanje njegove duše: (magla) ružna, (nemar) jadni, (zaborav) žalosni, tamno (srce). Prerana smrt oca uzrokovana tuberkulozom, a i njegovo sopstveno slabo zdravlje zbog dugog boravka u nehumanim uslovima u kojima su vlaga i hladnoća bili stalna pretnja, dovodi pesnika u situaciju da razmišlja o smislu postojanja i kako niko ne može izbeći neizbežno – smrt! U pesmi „Strofe u noći“ se posebno naglašava prolaznost i strah od smrti „bijele i bezglasne“. To se slaže sa njegovom rečenicom iz „Znakova pored puta“ da „čovek se rađa da bi ubrzo postao pregršt bezimenog i dugog jada i kao takav nestao. I ne zna se ni za čiju slavu se rađa ni za čiju porugu propada…“ U nastavku, „Tako jedni nestaju, tako se, u svirepom neznanju drugi rađaju, i tako teče neshvatljiva ljudska istorija“. Senka je na njegovom licu jer je „bijedno živjeti“ čoveku na zemlji, a svakom dođe jednom poslednji ispraćaj uz „histerična i izludjela“ zvona i to čudno „olovno popodne“ kad „nam dušu – valjda – smiri Bog, a za tijelo se pobrine crv.“
Personifikacijom o histeričnim i izludjelim zvonima pesnik pravi možda i namernu asocijaciju na stanje svoje psihe, dok sintagmom „olovno popodne“, dočarava svu težinu muka koje ga snalaze gotovo svake noći.
U toj atmosferi Andrić stvara poseban odnos prema snu. „San je vrsta dodira sa nestajanjem… Nesanica je predvorje smrti“, a noć kao pojam dominira u naslovima njegove lirike, rekla bih da joj pridaje neke magijske moći, jer donosi trenutke polusna „tankog dremeža“, kada je moguć i razgovor sa mrtvim ocem. To se dešava u pesmi „Četrdesetpeta noć“ kada mu se javlja otac „ostaviv svoj prokisli grob“ objašnjavajući mu da je život „teška stvar“, razvijajući dalje zanimljivu teoriju da je ceo svet podeljen na crna i bela polja. Oni koji se rode na belom polju dugo i dobro žive, a oni koji dopadnu crnog polja „kao što je naša krv pala“, osuđeni su da spoznaju „grešnu radost i crnu strepnju i jadni nemir… I jede ga zemljino blato, a pije ga nejasan spomen na svijetlo božije krilo.“ Kontrast o crnim i belim poljima koji se vezuje za različitost u ljudskim sudbinama, dopunjuju metaforični stihovi o mukotrpnom životu stradalnika kojeg „jede zemljino blato i pije ga nejasan spomen na svijetlo božije krilo…“ Sve zajedno se uklapa u poruku iz jevanđelja da one koji pate u ovozemaljskom životu čeka raj, ali to može i ne mora biti… Otac tu „nejasnost “ božijeg krila grubo prekida istinom da jedini siguran kutak za takve nije ni ludnica, ni tamnica, već – grob: „…dobra je nesrećna, vlažna zemlja bezutješnima…“
Veoma je zanimljiva po svojoj uzavreloj dinamici motiva pesma „Burna noć“, napisana u Mariboru 1915. godine (pisac je pomilovan tek 1917. g.) U njoj „noć IDE i sa njom divska djeca vjetri“. Naravno, nebo je tamno, a „Huk daljina nalazi ove noći čudan odjek u duši“. Andrić zatim koristi ponavljanja na takav način da se stiče utisak kao da huk tih daljina naleće na njega, slično jatu ptica od kojih svaka ima posebno značenje:
– Huk daljina to je šapat mrtvih,
Glas ljubavi koje se nisu javile
Glas sreća koje su uvele u pupoljku…
– Huk daljina je istorija velikih misli (koje su zatim ugasle u rođenoj krvi).
– Huk daljina je pozdrav daleki dragih lica.
– Huk daljina je glasan odjek najtiših dušinih razgovora.
– Huk daljina je glas harmonije (koju uzalud tražimo).
– Huk daljina je crno pletivo, Mrak zagonetke dušinih dubina: Života i smrti.
– Huk daljina je (duboko u noć) pitanje koje se gubi i zamire u dnu dušinih svodova, bolno, bolno pitanje.
„U zdrava čovjeka je centar mišljenja: život i njegova pitanja, a u melanholika: smrt i njene tajne.“ Ova Andrićeva rečenica iz „Ex Ponta“, može delimično objasniti i ovu pesmu, ali moramo biti realni, pisac sigurno nije potpuni melanholik, uzimajući u obzir celokupan njegov opus i način života. On je sazrevši izabrao ozbiljnost, rezervisanost i pre svega ćutnju. O tom svom definitivnom opredeljenju kaže: „Udes koji mi je sve uzeo darovao mi je ovu šutnju da mi bude štit prema ljudima…“ i još, „u toj tišini šutnje je sve moje: vjera moja, spasena iz tolikih poraza, moja samačka radost i stradalnikova nada.“ Svakako ova pesma spada u onu grupu njegovih pesama vezanih za večito pitanje smisla postojanja, života i smrti.
Nakon ove, odabrala sam i jednu opisnu pesmu iz 1920 g. pod nazivom „Noć“. I za nju je karakteristična personifikacija.Nad njegovom kućom „zvezdan strelac bdije“ (i metafora za sazvežđe Strelca), „urla vetar“, „led prozore veze“, toranj je „promuko“. Atmosfera mraka, jeze, „studen strah obilazi“. A onda, nešto iznenađujuće u odnosu na prethodne pesme – mračne motive razbijaju svetlosni: „Noći su kao crne kraljice s krunama od zora“; „sjaj na gorama“, „zvezde plamsaju…“ Jasna naznaka da je mladost pobedila tamu prethodnih godina, nema više tamnice, pisac se miri sa svetom, sa svime što mu život donosi, čak i sa sopstvenom smrću. Uspeva da u sve to unese i dozu crnog humora o čemu svedoči pesma „Skerco u crnini“ iz 1919. g. koju sam ostavila za kraj ovog prikaza. U Wikipediji nalazim pojam skerca:“ Reč „scherzo“ znači vic na italijanskom jeziku. Sadržaji su sa naglim dinamičkim kontrastima, neočekivanim akcentima što mu daje humorističan, fantastičan ili groteskni karakter.“ Pesma je u potpunom saglasju sa objašnjenjem pojma iz naslova. Na početku, Andrić u prvom licu piše stihove koji su zapravo aforizam, šta se dešava prilikom sahrane „Nama smrtnim ljudima na zemlji…“ Posle svih „smešnih i mučnih“ rituala i običaja,
„pobusaju nam grob i zabilježe ga parčetom kamena. Da pomognu tako kratkom i slabom pamćenju svome.“
Učesnici sprovoda su otišli, a onda imamo neočekivanu i fantastičnu poetsku sliku: Pesnik je u sanduku i sluša jezivi, šuplji zvuk zemlje koja udara u poklopac. Kontrast situaciji jeste to da grobar, dok zatrpava kovčeg „pjevucka i pljucka“, čak i psuje kada mu lopata zakaže… U još živoj svesti saznanje – „Ta to on MENE sahranjuje!“ Groteska je na kraju kada grobar, završivši posao, seda na humku i pali cigaru. Scenu prati crnohumorna misao zakopanog u zagradi: „( Ko da nije dosta moga tereta)“!!!
Ova zagrada kao da simboliše kovčeg iz koga nema izlaska, postoji samo svest da te i tu prati teret i bukvalno i metaforično! Niko ne zna šta je iza kraja, jer, kako kaže Andrić u jednoj drugoj pesmi, sluteći zaista skoru smrt („Sve više, sve bliže“ iz 1970. g.), „tada“ neće više ni biti vidika, jer neće biti ni očiju koje ga gledaju.“
Pesme „Četrdesetpeta noć“, „Noć“, „Skerco u crnini“, „Sve više, sve bliže“ su pronađene u zaostavštini pisca i objavljene su po prvi put 1976. godine. Kod nekih od njih nedostaje „završni pečat“ dorade kada je versifikacija u pitanju, evidentno je da nije postojala namera autora da ih objavi. Naravno, to nimalo ne umanjuje njihovu vrednost, naprotiv, Andrić nam je u ovakvoj „nesavršenosti“ još bliži kao čovek, prozaista, pesnik i mislilac, neko ko je bez obzira na prividnu rezervisanost, voleo i život i ljude. Taj odnos prema životu, smrti i ljudima, izrekao je u jednoj veličanstvenoj rečenici iz „Ex Ponta“: „…volite svu prirodu, ali najviše ljubavi, pažnje i saučešća ostavite za ljude, ubogu braću svoju, čiji je ŽIVOT NESTALNI PRAMEN SVETLA IZMEĐU DVIJU BESKONAČNOSTI
