„Saro, srećo tetkina…vidiš ovaj brodić na slici preko puta našeg kreveta? Samo što nije krenuo na plovidbu. E, sada ćemo da se ukrcamo ja i ti, pa ćemo otići negde daleko, daleko…“
Umorna od dnevnih avantura, uzbuđenja zbog čarobne vreće u kuhinji koja zna da je daruje, ali i kazni kesama tregericama kad nije dobra, Sara polusklopljenih očiju žmirka, posmatra sliku i – zajedno sa žutim pačetom i tetkom, otplovljava u novu priču. Najlepše je doba godine , prelazak proleća u leto. Tada su prozori širom otvoreni, sve je okupano svežim dahom noći, čuju se iz daljine zrikavci uljuljkani srebrnkastom paučinom od meseca i zvezda.
Eto, tako su otprilike izgledale naše kasne večeri pred
spavanje, kada Sara nije imala više od četiri godine. Upravo me ovi dani podsećaju na neke zajedničke dogodovštine koje moram da podelim sa čitaocima – da se malo razveselimo i nasmejemo.
Nailazi autobus prepun putnika. Ulazi tetka sa maleckom Sarom, upada u gužvu i gura se prema sedištima , ne bi li se
neko smilovao da bar dete sedne. Sara frkće kao divlja maca, ne voli da bude blizu nepoznatih ljudi, a sada je usred gomile! Pribija se uz tetku, naizgled bespomoćno .
„Što vam je slatka devojčica…“, pomilova je neočekivano jedan od putnika. Sara – ni pet , ni šest – istog momenta, šutne ga svom snagom u cevanicu! Auuu!!! Čovek šlogiran, tetka takođe, ko bi to očekivao od tako slatke ,male devojčice ?! Stvara se krug ,pojavljuje se mesto, Sara seda, a tetka odmah staje pored nje i zaklanja je, sve u strahu da se ne nađe još neko ko će poželeti da je pomiluje. Crvena od sramote, tetka razmišlja o tome kako će je ubuduće kod sebe dovoditi kolima.
Tog istog leta odosmo na letovanje u Tursku. Lep hotel, sve je podređeno porodicama sa decom: igraonice, animatori čak i pozorišne predstave. Sara ko Sara, svake večeri trči da zauzme mesto za sebe i tetku – obavezno u prvom redu! Nema šanse da odustane od toga, kao da se boji da joj nešto ne promakne.
Jedne večeri, pošto je videla reklamu za predstavu, tetka reče Sari: „Večeras ćemo gledati Kvazimoda…to je jedan grbavi čika koji se zaljubiškao u lepoticu Esmeraldu „,objasni tetka radnju i ne pomislivši da dete u tim godinicama nema pojma šta znači reč grbavac. I najzad, dođe vreme za pozorište. Amfiteatar na otvorenom prepun gledalaca, ali zna se – Sara grabi mesta u prvom redu i po cenu gurkanja sa drugom decom.
Ugasiše se svetla, nastade tajac …pokulja odnekud plavičasti oblak dima, a kroz njega se polako hramljući približavao strašni grbavac!Obavljen dimom, išao je pravo prema nama. Odjednom , začu se urlik: A – a – au – au – a – a! Tetka se u neverici okrete prema Sari. A ona?! Ona je bila ta koja je vrištala i već je kao luda trčala ka izlazu, ne mareći za gužvu. Preletela bi sve prepreke da može! Trčala sam za njom kao bez duše, prateći ono njeno „a – a – au – a!“, bojeći se da mi negde, onako prestrašena, ne zaluta.
Trebalo je da prođe više dana, pa da opet odemo u pozorište. A Sara? Nije joj više palo na pamet da se grabi za mesto i sedne u prvi red . Za svaki slučaj, što je sigurno – sigurno je !
Autor: Svetlana Janković Mitić
