Jefimija i njen poetski zapis „Tuga za mladencem Uglješom“
U spomen na moju dragu baka Anu, koja je negde tridesetih godina prošlog veka izgubila prvenca – sina Uglješu, a uskoro zatim i supruga…
Dve žene u crnoj monaškoj odeći, pokloniše se sultanu Bajazitu i poljubiše mu skute. On je jednoj od njih – krvolok i zet! U pitanju je kneginja Milica, u monaštvu, Jevgenija.Njena rođaka, saputnica i sapatnica je Jelena, u monaštvu Jefimija, udovica serskog despota Uglješe Mrnjavčevića. Mukotrpna misija je bila uspešna, spasile su smrtne kazne mladog despota Stevana Lazarevića zbog optužbe za izdaju turskih interesa. Sultan je bio milostiv, možda zato što se sažalio na majku sina čijeg je oca, kneza Lazara, obezglavio u čuvenoj bici na Kosovu, ili je, što je verovatnije, popustio pred molbama voljene mu sultanije, Olivere…ćerke ubijenog i te skromne žene koja je drhtala tu pred njim, bojeći se da će ista sudbina snaći i sina. Sultan je tog dana bio dvostruko milostiv – dozvolio je, na molbu monahinja i prenos moštiju najomiljenije srpske svetiteljke – Svete Petke – iz Trnova u Srbiju! Monahinje zatim iziđoše iz prestone dvorane sa olakšanjem, srećne, ali u prikrivenim kutovima duše i dalje, svaka sa svojom neprebolnom patnjom.
Ovo je samo jedna od epizoda iz života naše prve poznate pesnikinje, Jefimije.Dotle su u Evropi osim nje, samo još antička Grčka i Vizantija imale pesnikinje i spisateljice (Safo, Kasiju i Anu Komninu)…bila je ćerka ćesara Vojhne, rođena oko 1350.godine. Udala se za serskog despota Uglješu Mrnjavčevića, rodivši mu istoimenog sina, koji je na žalost, umro u četvrtoj godini života. Nakon pogibije muža u Maričkoj bici 1371.godine, zamonašila se i prešla u Srbiju. Živela je na dvoru kneza Lazara, svedok je stradanja kosovskih junaka i samoga kneza. Bila je uz kneginju Milicu u tim najtežim danima za opstanak Srbije. Zajedno su donosile važne odluke i činile sve da se mladi despot Stevan Lazarević učvrsti na prestolu. Po rečima Konstantina Filozofa, Jefimija je bila obrazovana, mudra i rečita, tako da je sigurno imala mnogo udela kada je u pitanju bilo vaspitanje i obrazovanje despota Stefana Lazarevića. Poslednje godine života je provela u manastiru Ljubostinji, zadužbini kneginje Milice. Zanimljivo je da su u tom manastiru zamonašene mnoge udovice naših junaka posle Kosovske bitke. Jefimija je umrla posle 1405.godine i sahranjena je u crkvi Uspenja Bogorodice u sastavu manastira, na desnoj strani od ulaza crkve.
O mladencu Uglješi: Već je rečeno da je njen jedinac umro u nežnim godinama. Tragična je činjenica da Jefimija nikad nije bila u mogućnosti da mu poseti grob, jer je sahranjen u Hilandaru, u grobu njenog oca ćesara Vojihne. Neutešna majka je iznašla način da iskaže svoju tugu, jednom – za sva vremena – napisavši poetski tekst za pokoj njegove duše na srebrnoj ikonici, koju je poklonila Hilandaru i koja se tamo i danas čuva:
Tuga za mladencem Uglješom
Male ikone, no veliki dar,
koje imaju presvetli lik Vladičin
i prečiste Bogomatere,
što ih veliki i sveti muž
darova mladom mladencu Uglješi Despotoviću
kojega neoskvrnjeno mlađahnog prestaviše
u večne obitelji,
A telo se predade grobu,
koji izdelaše praoci zbog prestupljenja.
Udostoji Vladiko Hriste
i ti, prečista Bogomati,
mene jadnu da svagda brigujem
o odlasku duše moje,
što ugledah na roditeljima mi
i na rođenom od mene mladencu,
za kim žalost neprestano gori u srcu mome,
prirodom maternjom pobeđivana.
Da podsetim čitaoce na pesnika Milana Rakića koji u pesmi „Jefimija“, ima stih da ona na svilenom pokrovu za kneza Lazara „veze strasne bole otmene joj duše“.Ovi stihovi su izraz najveće boli njene duše i posvećeni su voljenom detetu. Urezani su u srebro i nikada se neće izbrisati, kao ni njena tuga za njim. Prvi deo pesme je u nekom smislu konvencionalan, u duhu srednjevekovnog mišljenja i verovanja. „Mlađahni “ Uglješa, neoskvrnjen grehovima praotaca je predat grobu i „večnoj obitelji…“ U drugom delu, obraćajući se Hristu i Bogomateri, Jefimija u prvom licu i bez uzdržavanja govori o teškoj kobi koja ju je snašla – smrti sina Uglješe „za kim žalost neprekidno gori u srcu njenom…“ tu nema leka, niti ga ona traži, nadajući se da će, kad njen čas dođe, ponovo biti na nekom lepšem mestu sa svojim jedinicem i najdražima.
Posvećeno svim majkama koje su imale tu nesreću da izgube dete. Ko može da kaže da postoji veća tuga i bol?!
Autor:Svetlana Janković Mitić
