„Iz beznjenice u raj, u raj!“
Lenka Dunđerski (1870-1895), je ostavila dubok trag u istoriji naše književnosti zbog ljubavi i verovatno namernog fizičkog nestanka, da bi zatim vaskrsla u jednoj od naših najlepših ljubavnih pesama „Santa Maria della Sallute“, nenamernog „krivca“ za njenu smrt, čuvenog pesnika Laze Kostića.
Kršteno ime joj je Jelena, ali su je od milošte zvali Lenka. Lepog stasa i plavih očiju, privlačila je pažnju mnogih prosaca, pogotovu zbog toga što je bila veoma obrazovana, svirala je klavir i govorila nekoliko stranih jezika. Njen otac, Lazar Dunđerski, bogati Srbin iz Vojvodine, bavi se trgovinom, a ujedno je i veliki dobrotvor. Upravo zahvaljujući toj njegovoj karakternoj crti, veliki i tada već priznati srpski pesnik, Laza Kostić se našao u njegovoj kući. Da je kojim slučajem Dunđerski naslutio šta se može desiti, sigurno ne bi to uradio! Mada, kad uzmemo u obzir njegovo insistiranje da se Laza venča sa Julijanom Palanački, nenamerni „krivac“ za smrt ćerke može biti i on, zajedno sa pesnikom. Zakasnela pamet ne vredi, osim što donosi kajanje… a eto, takvo kajanje je Lazu Kostića blagoslovilo pesmom koja je sazrevala u njemu punih četrnaest godina!
Lenka je, kada su se prvi put sreli, imala dvadeset i jednu godinu, a on pedeset. Dokaz da postoji ljubav na prvi pogled, jesu njih dvoje. Lenkina duša je već bila na neki način okupirana neobičnom ličnošću harizmatičnog pesnika Laze Kostića – rado ga je čitala, znala mnoge njegove stihove napamet. Onako visok, razbarušene duge kose, „prinčevskog držanja“, kako sama Lenka u svom dnevniku opisuje njihov prvi susret, stvorio se tu pred njom, a u „očima mu se ogledala velika umnost i duševna dubina“. Impresioniranost pesnikom je lako prerasla u ljubav i obožavanje, jer joj je on, u trenu zaslepljen njenom lepotom, udelio komplimente na pet jezika, oduševljen „nezemaljskim plavilom njenih očiju“. To „nezemaljsko“ plavetnilo kao da je dalo lak obris sudbinske predodređenosti Lenke Dunđerski da nadživi samu sebe u savršenoj pesmi „Santa Maria della Salute“. Taj kompliment bi bio početni stepen gradacije, a drugi po redu bi bio zabeležen razgovor pesnika sa njom o Šekspirovoj tragediji „Romeo i Julija“ ( slučajnost!? ), koju je Kostić prvi preveo na srpski jezik. Ljubav se razbuktava, imajte u vidu da su se skoro svakodnevno viđali četiri godine. Obuzet crnim mislima o nemogućoj budućnosti njihove veze, pesnik u jednom trenutku izgovara: „Nadam se da naša priča neće biti takva…“ Ali njihovi životi i sudbine se prepliću, komplikuju, idući ka tragičnom raspletu, što jeste odlika drame i tragedije koje se ni veliki Šekspir ne bi postideo.
Naravno, treba znati da je Laza Kostić bio svestan ogromne razlike u godinama, a takođe nije želeo da svog dobrotvora izneveri neodoličnom ljubavlju sa njegovom mezimicom. „Ja sam star i nedostojan vas“, govorio joj je… učinio je i nešto neverovatno za zaljubljenog čoveka – napisao je Nikoli Tesli pismo u kome mu predlaže Lenku za ženu, smatrajući da bi oni kao par, bili savršen spoj. Koliko je unutrašnje snage trebalo imati za takav postupak!? Uzaludan je bio i boravak u manastiru Krušedol na neko vreme, u kome je tražio spas od iskušenja neodoljive ljubavi prema toj nežnoj, produhovljenoj devojci koja je bila uporna i spremna na sve, ne bi li ostvarila svoje snove o venčanju sa obožavanim pesnikom. Kulminacija ovog odnosa nastaje kada Kostić konačno, na nagovor Lenkinog oca, pristaje na ženidbu sa bogatom Julijanom Palanački iz Sombora, vernicom koja ga je čekala desetak godina. Kum je, naravno, bio Lazar Dunđerski. Dva čoveka koji su joj najviše značili u životu, nehotice su je doveli do provalije i gurnuli u nju, ne sluteći da će im ona darivati najstrašniji dar za pamćenje dok su živi – sopstvenu smrt! Najviši stepen gradacije, tragedija dobija završnicu, a o njenim emocijama i odluci jasno govore poslednji zapisi u dnevniku koji je vodila:
„Sutra je moj dvadeset šesti rođendan…Darivaću sebe i njega najskupocenijim darom: koji je večan i koji se ne zaboravlja. Barem dok on bude živ. Znaće on. Razumeće sve…“ Ovome je prethodio zapis da će darivati svog voljenog „poklonom večnim, kojim ćemo se vezati u večnosti.“ Lenka je sve isplanirala i u ovom trenutku je već bila izvan života kao anđeo, proročki sluteći da će se sa ljubljenim „vezati u večnosti“.Tako je u suštini i bilo, jer nema govora o delu Laze Kostića, a da se ne spomene Lenka i njegova labudova pesma „Santa Maria della Salute“. Bez obzira na zvaničnu verziju porodice da je umrla od tifusne groznice i pravu zaveru ćutanja oko njene iznenadne smrti, gotovo da nema sumnje da je Lenka Dunđerski izvršila samoubistvo, dva meseca posle ženidbe Laze Kostića sa Julijanom Palanački.
Laza Kostić je za njenu smrt saznao u Veneciji u toku bračnog putovanja. Skrhan od bola, odlazi u crkvu „Santa Maria della Salute“ da se pomoli za dušu voljene, osećajući pre svega kajanje, sluteći da je Lenka, kako sam kaže u istoimenoj pesmi „presvisla“ za njim. U tom mističnom okruženju – pred likom Bogorodice, majke svih patnji i stradalnika – doživljava božansko prosvetljenje dok moli za oproštaj i u njemu se javlja duboko je uverenje da je Lenka živa, da je sišla sa astralnih sfera kako bi ga utešila:
„U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram,
kad mi se ona odonud javi,
ko da se bog mi pojavi sam…“
Klica pesme „Santa Maria della Salute“ se rađa u tom trenutku i kao što sam već napomenula, sazreva u njemu četrnaest godina! Počeo je da vodi neku vrstu paralelnih života – danju sa svojom Julčom, kako je govorio, „najboljom ženom na svetu“, jer ju je poštovao i voleo na svoj način (eto, i to se može), a noću sa Lenkom između „jave i sna“, jer:
„Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navrli roj ,
Ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj…“
Kostić je o tim čudesnim „susretima “ vodio dnevnik na francuskom jeziku. Ti zapisi su jedinstveni i čine celinu sa pesmom „Santa Maria della Salute „, kao detaljna geneza tog tragičnog spoja koji će se nastaviti s one strane života – u raju!
Pesnik nije sumnjao da je to stvarnost i konačni ishod. Nije se plašio smrti, naprotiv, želeo ju je, pogotovu kada je umrla i njegova Julijana , sa kojom je proveo četrnaest godina mirnog bračnog života.
Snove je zapisivao odmah nakon buđenja, a paralelno je nastajala i njegova najpoznatija pesma u kojoj je Lenka živa i željno ga očekuje. Uveren da će smrt biti njihov novi početak, Laza Kostić zamišlja taj veličanstveni trenutak
konačne pobede njihove ljubavi:
„…starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.“
Toplinu u duši izaziva deo u kome pesnik kaže da su njihova deca njegove pesme,“tih sastanaka večiti trag“.
Kako je njihov stvarni život na ovom svetu kulminirao tragičnom Lenkom smrću, tako ta kulminacija posle lične pesnikove smrti koju on zamišlja u pesmi, kreće u obrnutom smeru – kraj je perioda „beznjenice“, njegov „najlepši san postaće java“ kada se u raju najzad nađe u Lenkinom zagrljaju:
„A kad mi dođe da prsne glava
o tog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: „Evo me, naj!“
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!“
U slavu pobede njihove ljubavi koja je sada van svih vremena, van svih zemaljskih prepreka, desiće se u vaseljenoj neka vrsta katarze, nakon čega njihovo spajanje liči na „Veliki prasak“ iz koga je nastala vasiona.
Snaga njihove ljubavi će zadiviti sve što postoji, a iz nje će se izroditi sve što je simbol svetlosti – zvezde, sunca, zarudele zore u svim kutovima vasione, nasuprot mraku i studeni, nasuprot svemu onom što je za pesnika bila „beznjenica!“
„Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamo li ljude.
Zvezdama ćemo pomeriti pute,
suncima zasut seljačke stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute .“
