Gračanica i srpska kraljica Simonida – nebeska i zemaljska!
Ukratko o Simonidi (1294 – posle1345): Simonida je bila ćerka vizantijskog cara Andronika || Paleologa i četvrta supruga srpskog kralja Milutina. Andronik je 1299.godine ponudio srpskom kralju ruku svoje maloletne kćeri, kao garanciju mira i prijateljstva između Vizantije i Srbije. U to vreme je Simonida imala samo pet godina i trebalo je da se vaspitava na srpskom dvoru do svoje dvanaeste godine, do kada se smatralo da su devojke dovoljno stare za konzumaciju braka. Vizantijski istoričar N.Grigora je zabeležio da je Milutin to učinio u njenoj osmoj godini. Kada je postala punoletna, utvrdilo se da ne može da rađa. Nakon neuspelog pokušaja da se zamonaši posle smrti majke u Konstantinopolju, ostala je uz Milutina sve do njegove smrti, da bi se potom zamonašila, po davnašnjoj svojoj želji.
Gračanica…zadužbina moćnog i uspešnog u osvajanjima, kralja Milutina i njegove žene Simonide, ćerke vizantijskog cara Andronika ||. Manastir sa pet kupola se uzdiže u visine, sav je nekako nestvaran i vazdušast u odnosu na Bogorodicu Ljevišku u Prizrenu, takođe zadužbinu kralja Milutina. Kao da teži da se „vaznese u nebesa „, po uzaludno izrečenoj želji naše pesnikinje Desanke Maksimović u istoimenoj pesmi. Nema takve građevine nigde – niti u ostatku Srbije, niti u Vizantiji. Jedinstvena je i neponovljiva. Svi Srbi bi rado slušali njena zvona koja „tuku kao srca predaka naših“! U pesmi „Gračanica“, Simonida je prikazana samo kroz jedan stih, ali na briljantan način, metaforom da anđeli imaju njeno lice! Žiža se za trenutak pomerila sa velelepne građevine čiji je neraskidiv deo i Simonida, s jasnom namerom da bude izjednačena sa anđelima bliskim Bogu, da bi se zatim ponovo pojavila užasnutost zbog nemoći i svesti šta se može desiti u budućnosti kada je ta zadužbina u pitanju:
„…da tuđa ruka kraj tebe
travu ne plevi,
da ti vrane ne hodaju
po paperti…“
Da taj strah nije bez osnova, svedoče nemili događaji, rat i pogromi Srba iz devedesetih godina prošlog veka na Kosovu i Metohiji, kolevci srpske državnosti. Ta nit seže i u daleku prošlost, kada je pesnik Milan Rakić neko vreme bio konzul Kraljevine Srbije u Prištini pred Balkanske ratove. Tada je nastao ciklus veoma emotivnih rodoljubivih pesama sa tom tematikom, iz koga, za ovaj ogled izdvajam pesmu „Simonida“, inspirisanu freskom sa njenim likom u Gračanici. Ona – gotovo dete, a već žena,mirno „snosi sudbu svoju grubu…“ Kroz deskriptivne stihove, opisano je njeno otmeno lice koje krasi zlatna kruna i kraljevski veo. Međutim, taj opis služi još jednoj svrsi – da se na dramatičan način naglasi još od samog početka pesme, činjenica da postoje vandali kojima smeta čak i predstava tog „tužnog“ bića:
„Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne, na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči !“
Varvarski čin udara kao šamar svakog ko ima svest o kakvoj se umetničkoj vrednosti radi. Osuda takvog zločina (ponovljanog i u prošlom i u ovom veku kada je u pitanju odnos prema pravoslavnim crkvama i manastirima), jasna je, ali je još efektnija pesnikova poruka da se na taj rušilački način ne može izbrisati istorija jednog naroda! Pesnik to čini u poslednje dve strofe kroz poređenje, metafore i kontrast:
„I kao zvezde ugašene koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju
I čovek vidi sjaj, oblik i boju,
Dalekih zvezda što već ne postoje
Tako na mene sa mračnoga zida
Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida,
Tvoje već davno iskopane oči.“
Opkoračenje između strofa kao da naglašava neprekidnu nit istorije o postojanju Nemanjića i Simonide, čije iskopane oči isijavaju sjaj zvezda i posle toliko vekova. Svest o lepoti je neuništiva, tragedija „tužne“ Simonide takođe – što me vodi mom trećem izboru za podrobniju analizu umetničkog doživljaja Simonide, naše nesrećne kraljice. Radi se o Milici Jeftimijević Lilić i pesmi, „Istina Simonidinih očiju“.
Gotovo je sigurno da je pesnikinja inspirisana Rakićevom pesmom „Simonida“, jer je motiv njenih očiju, u samom naslovu pesme. Ali, uz njih je i reč ISTINA! Ovom čudesnom, zadivljujućom pesmom, Milica Jeftimijević lilić spušta sa božanskog pijedestela Simonidu među obične, žive ljude od krvi i mesa. Ta i takva Simonida nam je bliža i životnija, pogotovu što je pesma napisana u prvom licu i ispovednom tonu. Utopila se pesnikinja u nju i njena osećanja, iskreno progovorivši u ime stradalnice koja je svesna da je „predata i prodata oholom kralju što sve može“, zarad ličnih interesa njenih roditelja i interesa oslabljene države Vizantije. Ponavljanjem reči – mrzeti – pesnikinja dočarava psihološko stanje princeze i devojčice, bez detinjstva, silom sazrele i odrasle:
– Mrzela sam zemlju daleku
– Mrzela sam kraljevstvo što mi nude
– Mrzela sam sebe što žensko sam
– Mrzela sam svoj život
– Mrzela sam očeve laži
To osećanje je obeležje njenog detinjstva kada je „svemu bila nevična sem strahu.“ Neminovnost je tu, potčinjavanje neizbežno, istina ogoljena u vidu stihovanog aforizma:
„Al’ život igra surova je
I igrati se mora po volji čudnoj“.
Kontrastom, metaforama i gradacijom, sugeriše se vrlo slikovito surovost samog čina , a mi, čitaoci, gotovo da osećamo psihološku i fizičku bol zbog njenog udesa:
„Mrzela sam očeve laži
Da dobro biće mi u domu tom
Vladara srpskog slavnog,
Da poštovana i voljena biću.
Kad stare pohotne ruke zgrabiše me,
Poderaše na meni sve čedno,
Dušu na dvoje rasporiše,
Mržnja uveća se zadugo.
I prođe cela mi mladost prazna
U besu prikrivenom, patnji.“
Simonidino ispovedanje, fikcijom i maštovitošću pesnikinje, prelazi u nešto nalik na bajku, pod uticajem nepoznatog zografa, zaduženog da je ovekoveči na fresci. Njegove oči, „duboke svetle ko sunce čedne“, plamen ljubavi zapališe…“
Metamorfoza u njoj je potpuna, iz stanja besa i mržnje, rađa se ljubav prema svemu u zemlji srpskoj, zemlji koja joj je donela i patnju i sreću! U čežnji za njom, zograf će je naslikati, „lepotu hrama uvećavši.“ Platonska ljubav je stala u još jedan stih: „Živeli smo svoju ljubav ćuteći“.
Koristeći motive očiju i ljubavi, Milica Jeftimijević Lilić na jedinstven način objašnjava vandalski čin iz Rakićeve pesme:
„Sve je stalo u oči na fresci,
Sva snaga ljubavi neiskazane, neproživljene.
I prepašće se od nje, Arbanas krvoločni…“
Ta ljubav zemaljska, prerasta na kraju ove prelepe pesme u nešto više, transedentalno – kao kod Petrarke, Dantea ili našeg Laze Kostića, u pesmi „Santa Maria della Salute“:
„A potom, svi pesnici srpski slaviće me,
Moje ugašene oči ljubavi željne budeći,
U slavi ljubavi da traju, da me rađaju
Kad sama naslednika ne rodih.
Voleći sve što mrzeh,
Volju Vrhovnu ispunih:
Ljubeći – ljubljen bićeš!“
Po Božijoj promisli, „slava ljubavi“ može da rađa, ne samo telesno, već i ono što čini lepšim i sadržajnijim život ljudski – duhovnost i umetnost u svim svojim vidovima!
Ovo je ogled o onima koji su na svoj način opevali Simonidu, bez namere da ih poredim, već sa željom da živimo po vanvremenskoj poruci iz „pesme nad pesmama“,Milice Jeftimijević Lilić:
“ Voleći sve što mrzeh,
Volju Vrhovnu ispunih:
Ljubeći – ljubljen bićeš!“
Ili, po rečima poštovanog pok. profesora Vladete Jerotića u delu „Približavanje Bogu“:
„Bog je ljubav i samo ljubav!“
Ima li lepšeg i plemenitijeg osećanja?!
