Zatvoren u četiri ćoška
pogled luta.
Dobuju kapi kiše po prozoru
rekvijem proleću.
Gluva noć ne može da čuje
misli-osice što se roje
i prate ritam limenog oluka,
stapajući se sa suzama oblaka.
Tišina se brani ćutanjem.
Razapeti snovi
su lampioni neba:
Svetle u tami nesna,
ćutanje ih prekriva
tananim dodirom želja.
Ako se izgovore
rasteraće ih glasnost reči.
Samo se misle,
u sebi ostvaruju izmaštane,
dok stvarnost u prikrajku stoji zlurada,
čekajući čas otrežnjenja
da namakne okove moranja.
Svetlana Janković Mitić: Ćutnja
