Posmatrajmo „Fotofobiju“ Nikole Vitkovića sa medicinske strane. Strah od svetlosti, ili tačnije netolerancija očiju na svetlost, može da ima različite uzroke, bili oni fizički, psihički ili kombinacija ta dva. Fizički uzroci su uglavnom vezani za oko, poput erozije rožnjače, uveitisa, konjuktivitisa, katarakte, optičkog neuritisa, ektopije sočiva i drugih. Psihički uključuju disleksiju i ceo spektar autističkih poremećaja. Fotofobi, šta god da je uzrok njihovom stanju, teže ka mračnim prostorima, najčešće zatvorenim kućama sa blindiranim prozorskim staklima, nose tamne naočare i izbegavaju direktan kontakt sa svetlom bilo kakve prirode. Ovo žestoko utiče na društveni život individue, a samim tim što ne izlaze, preti im opasnost mnogih drugih poremećaja, poput atrofije mišića nastale usled nedostatka kretanja, ili nervnog sloma usled izbegavanja socijalizacije sa ostalim, fotofilnim svetom.
Posmatrajmo sada istu tu Vitkovićevu „Fotofobiju“ i sa nešto prenešenije strane. Fotofobija kao medicinski izraz je samo opštiji opis ovog stanja, dok je konkretniji izraz za strah od dnevne, odnosno sunčeve svetlosti heliofobija. E sad, zašto je ovaj vrlo tehnički detalj bitan za ovu vrlo apstraktno usmerenu teorijsku disekciju Vitkovićevog stripa? Izraz „fotofobija“ nije slučajno odabran naspram specifične „heliofobije“. Sama ta nebula značenja daje jednu opštiju sliku straha od svetlosti, pogotovo ako ujednačimo svetlost sa istinom, odnosno otkrovenjem. Na jednom sveljudskom planu, svi su pomalo fotofobi. Čovek ima svoje demone sa kojim ne želi da se obara letnji dan do podne, svoje istine koje ne želi da iznese na svetlo, te ih radije čuva u bezbednome mraku. A svetlo, ko za inat, neće da ode, okupira sve, a senke koje baca nisu dovoljne da sakriju istinito. Samim tim, skrivanje istinitog postaje bolno, ne daje sna skriveniku, tera ga na očajne poteze, apsurdne akcije, baca ga u ludilo. I niko mu tu nije svedok do njega samog.
Uzevši sve ovo u obzir, posmatrajmo glavnog lika „Fotofobije“, Deza. Fizički potpada pod fotofobe. Bledog je tena, na trenutke blješteće bledog, u kontrastu sa tamnim okruženjem. Oči su mu zakrvavljene, te bilo koji od gorenavedenih fizičkih uzroka može da mu se pripiše. Iako nije disleksičar, vidimo još u startu da nešto nije u redu s njim na mentalnom planu, s obzirom da konstantno melje kako odbija da spava, i da konstantnije vodi bolne diskusije sa svojim sopstvenim odrazom. Naziremo da nema međuljudskog kontakta, pošto dalje od njega, fizički nijedna druga individua nije prisutna. Ovo je ujedno i bistar potez Nikole Vitkovića, pošto priču počinje dugo rabljenim klišeom poslednjeg čoveka na zemlji. I naravno, kvalitet ovog poteza i kasnijeg suprotnog razrešenja jeste upravo ta nota konstantnosti; koja god od datih situacija da je tačna, Dez će se ponašati i završiti isto.
Detalj koji vredi izdvojiti, barem u nekom kapacitetu, je ime protagoniste. Dez, dalje od skraćene varijante za ime Dezmond, ne znači mnogo. Onda izroni jedna simpatična mala fleka od detalja kada shvatimo da njegov odraz, kao i svačiji odraz, je obrnut, te ovde i Dezovo ime, kao i ceo njegov vanogledalski svet, u ogledalu ide s desna nalevo. Fin naglasak finalnosti, koji opet može biti primenjen bilo u priči o poslednjem čoveku na zemlji bilo u priči o fotofobu koji je masovni ubica.
Ovaj detalj je namerno izostavljen iz prethodnih nekoliko desetina redova zato što ga vredi upravo ovde i sada, ovako pomenuti. Dez je ujedno i svestan i nesvestan svojih zločina (među mnogima se ubrajaju i ubistvo devojčice putem prerezivanja vrata i davljenje babe nasred ulice, po danu, među desetinama svedoka). Njegovo svesno Ja želi da izbegne da govori o tome i pokušava na svaki način da ubedi sebe da zaboravi, a što se uglavnom svodi na isterivanje krika žrtava melodijom muzičkih kutija. Nedostatak takve buke ga navodi na san, a san, čest podsvesni komedijaš, ume da premota film i nanovo muči počinitelja prikazom njegovog počinka. Njegovo svesno, a pak ujedno i savesno i besavesno Ja želi da mu pokaže ko je i šta je, i u obliku odraza ga muči, proziva, zeza, vređa, osuđuje, i smeje mu se grohotom zaverenika. Njegovo nesvesno Ja prosto oseća nešto veliko, a neprijatno. Nešto poput sunčeve svetlosti, što je svuda i dotiče svakoga, ali što sve jačim pritiskom sve više povređuje. Nesvesno i svesno ne mogu da se pomire u ovoj osobi koja prosto ne želi da čuje o tome šta je u neko doba, nekako, na neki način uradila.
Ali nažalost, neretko je tačno da autističari ne mogu da izbegnu da čuju o svojim pogreškama. Velika prednost autistične osobe je ta što joj um funkcioniše kao misteriozna, ali vrlo efektivna mašina. Neki od najvećih matematičara i fizičara današnjice su autisti koji imaju poteškoća sa svakodnevnim zadacima poput kupovine hleba, a računaju astronomski velike brojeve u milisekundi. Ipak, ta otuđenost, to sopstvo u ekstremu, sa sobom vuče i mane u vidu nedostatka kvalitetnog ljudskog kontakta. Mi, kao vrsta, zahtevamo druženje, pripadanje. Autistima povučenim u sebe to biopsihološki nije dozvoljeno. Ali onda imaju najoštrijeg sudiju u vidu ličnog suda. Koji ne mora nužno biti zdrave pameti, ali mora nužno oslikavati neke delove ličnosti optuženog. Dezov odraz je taj sudija, i kao sudija je nemilosrdan. Dez to zna, i pokušava da ga ekskomunicira iz sebe, ali bez ikakvog uspeha. Ova ekstremna introspekcija traje do poslednjih Dezovih trenutaka, kada i on i čitaoci saznaju o njemu, kada vide ko je, šta je i zašto je. Naravno, Dez je samim svojim činom bega od svetlosti pokazao narodu onu aksiomu da ne možeš pobeći od sebe. Nije određen period ovog njegovog stanja, mada su date neke smernice što se tiče ubistava. Takođe nije određen ni njegov tačan cilj što se ubistava tiče, iako se neka sredstva ponavljaju, poput upotreba viljuške u klanju žrtava. Jedino što znamo je ono što vidimo Dezovim očima. A dezove oči ne vide druge ljude i vide svoj odraz u obliku strašnog čudovišta koje mu ne da mira i koje ga na najbolniji mogući način podseća na surovost njegovih dela.
Silina svetla u ovakvom, hibridnom vidu fotofobije je, kada se sve pomenuto uzme u obzir, gotovo gargantuanska. Čak i najmanji prelaz svetlosti navodi na ludilo, jer nema dima bez vatre i veća, jača svetlost je neizbežna. Kretanje noću ne pomaže, izbegavanje sna ne pomaže, crne naočare ne pomažu. Crne naočare, blokada očiju, koje besmrtni bard prozva „prozorom duše“, ogledalom na svoj način. Neprikrivene umeju da budu opasne, jer će eventualno majmun gledati sebe u zrcalo i, poput apstraktnog i antropomorfnog ambisa, zrcalo će gledati kroz njega. Sa onakvim kezom kakav zdrava osoba nikada ne može da ima na licu. Siroti Dez je na ovaj kez bio osuđen od samog starta „Fotofobije“, vrlo verovatno i ranije, i taj kez ga ne napušta. Pritiska, izaziva glavobolje. A ventila nema, jer proizvedeni zvuk plaši, odjekuje, te naš autistični protagonista uvek rešava da bude neglasan, da sve zadrži u sebi…otprilike kao autističar. Tri reči koje prethodno „rešava da bude“ prevode u „nema izbora i neće ga imati nikada“.
Sve u svemu, „Fotofobija “ s punim pravom zaslužuje da bude uvršćena u ediciju Moderni srpski strip izdavača „Komiko“, jer putem izuzetno kreirane priče predstavlja nešto što je univerzalno za sve ljude, bili oni autistični, prosečni, usamljeni, uplašeni, mladi, stari, bolesni ili zdravi. Dezov egzil od svetlosti uči o mnogo čemu, ali ako bi morala da se izdvoji neka finalna misao, neka to bude ona koju je Tomas Diš, u citatu na početku ovog stripa, prozvao „bolešću mozga“ i „degenerativnom stanju materije“, ona koja vas izjeda iznutra dok joj se ne posvetite maksimalno, telom i dušom, ona koja će vas koštati ono malo normalnosti koja vam je ostala, ona koja će od vas napraviti fobičara.
