Već se zna maksima „akcioni film = glupost“. Ona je relativno tačna, sa naglaskom na „relativno“. Filmovi kao „Oteta“ sa Lijamom Nisonom, kineski „Pritajeni tigar, skriveni zmaj“, „Matriks“ braće (kasnije brata i sestre) Vačauski, „Bornov identitet“ i njegovi nastavci, „Mračni vitez“ Kristofera Nolana, prvi „Rambo“, prva dva „Terminatora“ i „Vrelina“ sa De Nirom i Paćinom kolektivno dokazuju da inteligencija ima mesto u ovom žanru. Naravno, postoji još primera, čak i u skorijem sećanju. A najskoriji je „Džon Vik“ sa Kijanu Rivsom. Film koji definitivno zaslužuje dalje preglede i spekulacije.
Rivs u filmu glumi naslovnog plaćenika u prinudnoj penziji koji kreće u osvetu ruskim mafijozama nakon što mu je jedan mladi izdanak dotičnih ucmekao psa. Da, ovo samo po sebi deluje smešno, ali tu vredi dodati i detalj da mu je pas poslednji poklon od pokojne supruge koja je upravo zbog njegovog posla izgubila život. E sad, radnja prerasta okvire obične priče o osveti sa puno dodatnih detalja: lik koji je Viku ubio psa je sin glave ruske mafije u tom području, zvanog Vigo, te to komplikuje stvari i otežava Viku (koga pored imena zovu i Baba Jaga) posao zadovoljenja lične pravde; Vik nije jedini profi ubica u okruženju, budući da na njega Vigo šalje ostale, podjednako dobre plaćenike (recimo Gđica Perkins, koju glumi Ejdrijen Paliki, ili Markus, koga tumači Vilijem Defo), ali i oni imaju sopstvene odluke po pitanju izvršenja ubistva. A uz sve to valja dodati prisne odnose svih tih ubica, a i pored toga što je to samo vrhunac komplikacija ovog zapleta, opet nije ništa kada se malo preispita univerzum filma.
Nedavno je jedan moj ortak, dok smo pričali o filmu, uporedio isti sa „Gorštakom“, i u velikoj meri ta izjava drži vodu. Tačnije rečeno, poređenja su vidljiva sa filmovima „Gorštak“ i „Gorštak 4“. Naime, sve te ubice se međusobno znaju i imaju sopstveni kodeks. Postoji mesto gde odsedaju, jedan hotel, gde im je izričito zabranjeno da se međusobno ubijaju. Postoji pogrebna služba koja kupi njihove leševe i raščišćava scene ubistava do tačke neprimećenosti. Pajkani su svesni njihovog delovanja. Lokalne radnje, poput auto-servisa lika kojeg tumači Džon Legvizamo, takođe neretko sarađuju sa plaćenicima. I naravno, identitet im je skriven od ostalog plebsa. I naravno, sve njihove usluge se međusobno plaćaju posebnim novčićima. I naravno, negde gore pomenuto međusobno poznavanje ubica dovodi do nekih interesantnih dinamika likova, kao i nekih interesantnih prijateljstava i studija ličnosti. Recimo, znamo da će Perkinsova da uradi bilo šta ako je količina novca enormna. A opet, znamo da je Markus Vikov prijatelj i da će radije da mu pomaže nego da ga ubije. I možda najvažnije od svega, vidimo jedno iskrivljeno poluprijateljstvo između Viga i Vika, koje je eto upropastio Vigov razmaženi sin, Jozef, i to ni zbog čega do impulsa za nasiljem i iživljavanjem.
Vikova priča pak deluje izlizano. Upokojena draga je element koji se toliko provlači kroz kinematografiju da je prerastao u kliše. No, ovde definitivno dobija jednu nijansu više, predstavljenu putem figurativnog dolivanja soli na ranu. Kučence koje Vikova supruga ostavlja njemu u amanet je poslednja prava veza koju ima sa njom nakon njenog skončetka, poslednja nada da će održati ovo malo ljudskosti što mu je ona nanovo probudila svojom ljubavlju. A eto, kučence gine iz onog beketovskog apsurda; jednom klinji se prohtelo da divlja, te naravno sitan stvor strada. Džonu Viku je taj pas u tom trenutku bio sve na svetu. Jozefu je to bio samo „jebeni pas“. Perspektiva koja će koštati Jozefa glave, kao i veliki broj sporednih glumaca u ovom filmu.
Veliki plus ovde je pametna akcija. Neretko se prosečni gledalac smeje tome kako, na primer, Švarceneger ima neograničenu municiju dok roštilja bezimene statiste poluautomatom, ili dok Stalone nekako preživljava da mu granata pukne tik iza leđa. U stvarnom životu obojica bi izginuli u prva tri minuta sukoba sa armijom koju neretko žanju. No, filmovi poput korejanskog „Oldboja“ režisera Čan-vuk Parka – konkretno poznata scena tuče Dae-su Oha sa francuskim ključem protiv jedno dvadesetoro ljudi – su donekle popularizovali „realizam“ u scenama tabanja, i to se vidi primenjeno u „Džonu Viku“. Štaviše, postoji jedna jako slična scena gorepomenutoj, gde je Viku potrebno najmanje tri gledaočeva (ne filmska) minuta da sredi jednog napadača, i to uspeva na jedvite jade. A odmah nakon toga umoran otvara vrata policajcu koji želi da proveri šta se dešava. U sceni se oseća svaki dah, svaki potez, Vikova napetost mišića i mozga. I naravno, možda najbitnije, nije teatralna smrt, već onako sitna, sveprisutna u ovakvim sukobima. Film obiluje ovakvim scenama, čak iako obiluje i onim malo teatralnijim poput jurnjave kolima i sudaranjem. Međutim, opet je kinematografija toliko genijalna da su svi sukobi uverljivi. I možda najvažnije u svemu tome je naglasak na greškama Vika i protivnika mu. Desi se da pištolji omaše, desi se da mora da repetira ili da menja šaržer, što se opet ne obavlja super-kul-akciono-brzo-rapido-amigo, već napeto i proračunato, uz svaki klik na svom mestu. Pomalo je paradoksalno čuti da su režiseri filma za jednu od inspiracija imali japansku animaciju, koja je po pitanju akcije više nego teatralna, ali čiji se vizuelni utisci ovde i te kako javljaju.
Naravno, o glumcima u filmu ništa lepše ne može da se kaže i da se hoće. Toliko su dobro obavili svoj posao. Kijanu Rivs je pokazao da nije onaj surfer baja iz devedesetih (sećanje na Bila i Teda i dalje je sveže, ali i dalje prijatno); doduše, on je ovo pokazao i prvim Matriksom, ali ovde ga vidimo kao lika koji bi mu možda bolje legao u „47 ronina“ (nažalost, taj film konkretno nije bio preterano dobar). Ovde je Kijanu manje-više isti kao Vik; obojica su veterani, ali obojica su sazreli i nisu za bacanje. Štaviše, ovo im je prelepa prilika za nove početke, i sve to se ovaplotilo u Vikovom usvajanju nasumičnog kučeta iz prihvatilišta na kraju filma. Vigo je izuzetno komplikovan. Njegovo iskustvo i njegova ljubav prema em sinu, em Viku, dodatno otežava njegove odluke i ponašanje. Zna da je njegov sin zeznuo stvar – čak ga i kažnjava čestim pesnicama u stomače – no, svejedno daje sve od sebe da ga zaštiti. Zna da mu je Vik bivši saradnik kojeg ceni zbog veštine i prošlosti, ali opet nerado stavlja cenu na njegovu glavu. Perkinsova je proračunata, ima zacrtanu stazu i zna šta želi – kada želi, a ono što radi – radi odlično. Markus je kao i svi snajperisti – hladan kao špricer, mirne ruke, nenametljivog prisustva. A pored toga je kao i svi pravi prijatelji, lojalan iako ga to košta glave. Jozef je savršeni tupan, razmaženo derište koje dalje od golih riba i vodke ne vidi gustu mrežu istorije i opasnosti ispred sebe koju njegov ćaća vuče sa sobom; naravno, ovde čestitke idu glumcu Alfiju Alenu (inače, Teon Grejdžoj iz „Igre prestola“) koji je ovakvu ličnost savršeno odglumeo. Ali pak, lični favoriti potpisnika ovih redova su grobari koji odnose tela. Pojavljuju se možda u cele dve scene u filmu, a opet imaju prisustvo i, poput mesje Alfonsa iz serije „Alo, Alo“, odnose tela hitro i sa stilom. Jedan od njih je masni debeljar koji briska prozore i patos od krvi, još jedna prelepa apsurdistička beketovska slika, ako ne i dadaizam usred žanrovske akcije.
U globalu, „Džon Vik“ može da služi i kao čista zabava, ali je nepošteno prema filmu ne priznati mu i te kako zaslužene uspehe i pluseve. Već se konverzira o mogućim nastavcima, iako je relativno malo likova ostalo u životu. Sve ovo vodi do par zaključaka. Kao prvo, Kijanu Rivs i dalje ima vatre u sebi da glumi kvalitetne likove i da nanovo oživi vazda oživljavan žanr. Kao drugo, inkluzivniji karakter ovakvih filmova očigledno uspeva; što se više inspiracije vuče sa strane, van matične materije (ovde; na banalan primer, bilo koji Van Damov ili Sigalov film), to je krajnji proizvod maestralniji. Naravno, nezaobilazno je pomenuti i kvalitetno korišćenje klišea ako priča to zahteva, i ako pravi ljudi rade taj posao. I uz te reči, pozdravljamo Džona Vika i njegovu kucu, i nadamo se da će njegove kolege udostojiti gladnu publiku i nanovo koraknuti na veliki ekran. Biće plaćeni za to. U novčićima.
