U današnjem vremenu je potrebna hrabrost da bi se istupilo iz određenog kalupa, normi, a Bogdan Bogdanović, kada je poezija u pitanju, to radi viteški. U njegovoj zbirci odabranih pesama vidimo pesnički razvoj od studentskih do današnjeg dana, kada je sazreo i kada je okusio svaku radost, ali i gorčinu života. U tih sedamnaest godina stvaralaštva upoznajemo dva Bogdana, onog čija je reč poput sečiva, čeličnog čoveka koji je spreman da se suprostavi svima radi pravde i istine Boga i naroda, ali i Bogdana čije su reči ljubavi meke poput svile. Teško je uskladiti slobodan kritički stih i romantičarski stil pisanja. Možemo mi tu naći i ogledalo Šantića, Bukovskog, Jesenjina, Rakića, Crnjanskog, Dučića…zaista treba skinuti kapu za ovakav izbor uzora. Čitaoci će se probuditi iz zamaskiranog sveta zabluda kada krenu da čitaju pesme poput „Nazdravimo“, „Frka u Milanskom vojvodstvu“, „Spodobe“, „Sečivo“ , „Kraljevstvo dveju Sicilija“, mada bi se ovde mogle uvrstiti i dve pesme iz poslednjeg ciklusa, „ Budine suze“ i „ Bolesna šala patuljka iz kičmene moždine“, kao i prva, „Zvuci mandoline“, koja nas uvodi u zbirku. Bogdan svojim socijalnim pesmama želi da stavi akcenat na to koliko žmurimo kao društvo na problematiku pojedinca ne shvatajući da je to zajednički problem. Upravo u pesmi „Zvuci mandoline“ nailazimo na atmosferu besmisla i prolaznosti, ali i traganje za pravdom, traženje boljeg stausa u društvu, potrošenim vremenom u pokušajima da se nešto promeni. Sam zvuk mandoline, koja je nagoveštavala vedrinu i slavlje, koju su koristili i velikani, koja je prefinjena, treba da bude nešto umirujuće, ali njega ovde nema. Osim toga možemo čuti zvuk sujete i osetiti asocijalnost.
Bogdan u pesmama preispituje svoj život i svoju ljubav prema jednoj ženi, propuštene prilike iz mladosti i snove. Razlikuje se način traženja identitata u mlađim godinama i sada, u ranim četrdesetim. Kao i svaki čovek, tako i ovaj pesnik u svojim ranije napisanim ima više vere i ideala, dok u kasnijim pesmama postavlja pitanje kuda dalje i šta bi moglo biti bolje, koje je njegovo mesto u svetu i koja je njegova uloga u životu, kako od tundre napraviti rajski vrt. Na nama je da li ćemo izabrati koji ćemo vladar biti, Neron ili Kaligula. Na nama je da li ćemo dozvoliti da snovi postanu samo fosil, ugašena zvezda ili ćemo reč iskoristiti kao oštricu. Interesantno je da se pesnik koristi motivima rimske imperije koja je bila važna za istoriju čovečanstva, uzima ih kao metaforu za jednu socijalnu paradu materijalnog sveta, pohlepe i požude. Pesnik ima pravo da poruči da obraz ne sme da se izgubi (a sve češće se gubi) i da ne smemo zaboraviti ko smo. Sve što je vođeno putem materijalizma, kratko traje, pretvori se u prah. Bol praznine može biti opak ukoliko nema vere u ljubav i vere u Boga, a ovaj pesnik je svakako ima i to potvrđuje ovim rečima: „iznuren mukom al’ ohrabren verom“, „u molitvi čekam zračak svetlosti“ („Atom energije“). Koliko je danas teško biti veran i vernik? Pružiti ruku spasa prijatelju ili sasvim slučajnom prolazniku? Od kako je sveta i veka naučili smo da se ljudi vrlo lako predaju izdaji, gordosti, u nadi da će pronaći izlaz iz fizičke bede. Prihvatajući izdaju, ulazimo u duhovnu bedu. Juda je izdao Hrista za novac, Sveti Petar ga se odrekao, tako da je pesnik lepo definisao da su obećanja prolazna, odnosno, „reči su kamen temeljac na kom počiva hram izdaje“ („Sečivo“); robujemo zarad našeg lažnog boljitka, lažnih ideala, „ reči su jedina uteha sužnja što trpi jaram vekovnog ropstva“ .
U drugom delu pesama možemo upoznati nešto drugačijeg Bogdana. Onog koji žensko biće doživljava sa izuzetnim poštovanjem, kao božanstvo koje mu daje razlog da živi. Kao hleb i pričest, istinu i trajanje, kao svetlost i nepresušni izvor života. Čak kada ga voljena napušta, on je ne proklinje, već je pušta da živi u pesamama, jer istinska ljubav je sloboda. Obožavanje ženskog lika možemo videti u narednim stihovima: „božanstveno lepa kao pesma Heruvima“ („Mala princeza“), ona „čija je lepota božanstvenija od slikarske veštine“ („Osmeh“), „sveti gral za kojim po bespućima tragam“ („Po bespućima“). Ovim metaforama nas podseća da je Bog ženu stvorio od muškog rebra da bi vratila večne darove, bila tu uz njega kada oluje kreću da lome životna jedra. U svetskoj i domaćoj umetnosti, umetnici su često nemoćni bili pred ženskim likom i nisu bili sigurni da li su dovoljno dobro prikazali najuzvišeniju lepotu. Voljenu naziva mirisnim cvetom, što opet asocira na jedan od cvetova koji intezivno mirišu, na ljiljan koji je povezan sa Bogorodicom. Bogdan stvara ženu od pesme anđela, ona je njegov sveti gral (u hrišćanstvu simbol plodnosti) bez kog je izgubljen. Žena je za Bogdana „cvet u pustinji“ („Cvet“), čudo koje se iznenada javlja baš kao što se javi cvet koji je u pustinji Atakame godinama uspavan u pesku. Pesnik ovom metaforom pokušava reći da je čovek jedna pustinja rođen da bi cvetao, da duboko u sebi po rođenju ima dato zrno ljubavi, da prašta i voli, pokušava da objasni fenomen iskrene ljubavi, bez skrivenih namera, ali isto tako nam prikazuje istinsku bol, jer i najčistijoj ljubavi dođe kraj. Kakav bi svet bio kada bismo umeli iskoristiti to zrno, da li bi nestale sve iluzije i lažna prijateljstva ili se i bez njih ne može? To je njegova nesuđena ljubav koju nije preboleo, njegovo raspeće koje ga je preporodilo. Nešto slično Lazinom doživljaju ljubavi, ili Rakićevom stihu„otužnoj pesmi ljubavi“. Čudno je da nesuđene ljubavi mogu dugo živeti u nama, da novu bol lečimo starom boli, kada nam život zada novi udarac, tražimo ih u snovima, ili kako ovaj subotički romantičar kaže, „po smaragdnoj obali izbledele ljubavi“ („Galop“). Ovim stihom nam opisuje idealizaciju nesavršenosti i prošlosti, kratkotrajnosti. Možda nesvesno pomenut, ali u ovoj zbirci možemo pronaći i biser, bisernu ogrlicu („Cvet“) koja simboliše žensku otpornost, prefinjenost i stvaralačku energiju, plodnost, jer po svom obliku podseća na fetus. Prema Svetom Efraimu predstavlja bezgrešno začeće Hristovo, dok se u Indiji vezuje i za kult mrtvih. Biserna ogrlica u Bogdanovoj pesmi je stavljena dvorskim damama, i opet tu moramo napraviti poređenje. Koliko predstavlja simbol elegancije, moći, statusa, toliko nisu dostojne da nose bisere baš zbog načina života koje vode.
Bogdan je sa razlogom odabrao i neke religijske motive, koje sam već pomenula, Budu koji može da predstavlja odricanje od svega materijalnog da bi doživeo buđenje, prosvećenje, večni život. Isto tako je imao izuzetne moći i posvećenost porodici. On je ovde suprotnost Neronu („Snovi ispisani na Zidu plača“) i Kaliguli („Postmoderna basna“), koji nisu mogli da odole pohlepi i koji su tragično stradali. To je ono što je potrebno ljudima savremenog doba, prosvetljenje, pronalazak novih nas. Ipak, u „Budinim suzama“ Bogdan doživljava jednu vrstu razočaranja u ljude kojima je verovao i zato se ponizno obraća Bogorodici, pita je „Reci mi, Presveta Mati, koliko traje satanski ples?“ u nadi da će kroz životne znakove dobiti odgovor na pesmu, odnosno molitvu, jer ova pesma jeste molitva. Možemo naći i simbole puput petla koji nagoveštava kraj iluzija („Kraj epopeje“), ima magijsku i religijijsku simboliku u narodu, kraj demonskih uticaja, svega nečistog, ali i vaši i bubašvabe („Osama“) koje su suprotnost čistoti, misli koje uzrujavaju, dok se „patuljci iz kičmene moždine“ mogu tumačiti kao deo nesvesnog, jer, ne kaže se bez razloga, „sačuvaj to negde u potiljku“, vezani su za onostarni svet. Osim patuljaka, možemo naći i zloduha sa košnicom („Spodobe“). Vrlo jaka metafora za nedostatak vere, klanjanje niskim i nemoralnim vrednostima, svemu onome što nam se servira kroz neadekvatnu literaturu, medije, muziku. Isto tako su čest motiv u avanturističkim filmovima. Imaju simboliku budnosti, da se usmerimo ka prosvetljenju, ali i smrti, jer i sami znamo koliko mogu biti opasne po život u nekim slučajevima. Bogdan čak u jednom trenutku poredi Maslinovu goru sa gradom koji posećuje ili u kom živi („Negde u pirinčanim poljima“). Moguće je da zbog svega što sam navela imamo jednu novu Sodomu i Gomoru i zato ovaj pesnik smatra da nismo dostojni priča sa Maslinove gore, mesta vrlo bitnog za hrišćanstvo odakle je Isus krenuo na svoj put ka Jerusalimu i vazneo se na nebo. Poručuje da nismo dostojni Hristove žrtve i vaznesenja jer jedan deo nove generacije ne može da odoli „crnoj pučini besmisla“ („Poslednja zdravica“), međutim, neki vide i nadu i izlazak iz tog besmisla. Takođe, imamo još jedno religijsko mesto, „Zid plača“ („Snovi ispisani na Zidu plača“), na kome vernici ostavljaju svoje molitve u pukotinama zida, pišu želje i snove. Ipak, ovo sveto mesto neki samo posmatraju kao „izvor ispunjavanja želja“, kao obred, ne prilazi se sa iskrenom namerom i pokajanjem i zbog toga se ne nalazi pravi put u život, pa kada se to dogodi, umemo da okrenemo leđa Bogu, rađa se sujeta, gubi se osećajnost prema bližnjem i ulazimo u začarani krug stradanja.
KRAJ EPOPEJE
kad presahne izvor s kog život se napaja
otplešeš poslednji tango
lepotice nestanu s podijuma za igru
i petli odsviraju fajront
pundravci ne daju mira
al’ sva su vrata zatvorena
brave zamandaljene
nostalgija razara
nemoć ubija
realnost su čet’ri požutela zida
kako su daleko birzuci Monmartra
i dame iz Ulice crvenih fenjera…
zdepaste Španjolke na ćošku La Ramble
i supruge utamničene braće iz Palerma…
šta li rade lujke Budima i Beča
pamte li još staru osedelu gospodu…
