Čovek se vratio s posla kasno, umoran i nervozan i nađe svog 5-godišnjeg sina kako ga čeka na vratima.
– Tata, mogu li nešto da te pitam?
– Da, naravno, reci, šta je?
– Tata, koliko zarađuješ na sat?
– To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš?
– Samo sam želeo znati. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?
– Ako već moraš znati, zarađujem 130 dinara na sat.
– Oh – dečak odgovori, spuštene glave – Tata, molim te, možeš li mi pozajmiti 50 dinara?
Otac je bio besan i reče:
– Ako je jedini razlog što me pitaš da ti pozajmim 50 dinara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili sličnu besmislicu, tada se okreni i idi u sobu i razmisli zašto si tako sebičan. Ja ne radim svaki dan za takve dečje idiotarije!
Dečak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata. Čovek je seo i postao još ljući zbog dečakovog pitanja. Kako se usuđuje pitati takva pitanja samo da bi dobio novac?! Nakon nekih sat vremena, malo se smirio pa razmislio: Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 50 dinara… Stvarno ne pita često za novac… Čovek je otišao u njegovu sobu i otvorio vrata.
– Jesi zaspao, sine?- upitao je.
– Ne, tata, budan sam – odgovori dečak.
– Razmišljao sam, možda sam bio prestrog prema tebi malopre. Imao sam težak dan i iskalio sam se na tebi. Evo ti 50 dinara koje si tražio.
Dečak se uspravio, smešeći se.
– Oh, hvala ti, tata! -povikao je.
Tada, posegnuvši ispod jastuka, izvukao je snop zgužvanih novčanica. Kad je video da dečak već ima novac, opet se počeo ljutiti. Dečak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca.
– Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš!? – planu otac.
– Zato što nisam imao dovoljno, a sada imam – odgovori dečak – Tata, sada imam 130 dinara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena?
Molim te, dođi sutra kući ranije. Želim večerati s tobom.
Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga za oproštaj.
Ne smemo dozvoliti da vreme prolazi mimo nas, a da ne provedemo neko vreme s ljudima koji nam puno znače, koji su bliski našem srcu.
Da umremo sutra, kompanije za koje radimo će nas lako zameniti. Ali, porodici i prijateljima koji ostanu za nama nedostajaćemo do kraja života.
Izvor: opanak.net
