Sungrye Han je istaknuta korejska pesnikinja, prevela je preko dvesta knjiga s japanskog na korejski, poeziju, romane, eseje knjige za decu. Po obrazovanju je profesor japanskog jezika i književnosti. Smatra da joj je odabir profesije pomogao da gradi književne mostove između ove dve zemlje koje u prošlosti nisu bile u najboljim odnosima. Njeni stihovi zasnovani su na korejskoj tradicji, a poslednjih godina je aktivna u nameri da kroz poeziju ukaže na društvene probleme savremenog sveta.
Razgovor i prevod: Valentina Novković
Rođeni ste u Koreji, kakvo je bilo vaše detinjstvo, čega se najviše sećate? Da li se sećate prve knjige koju ste pročitali, da li su to stihovi ili priče?
Rođena sam na jugozapadu Koreje. To je ruralno područje sa prostranim ravnicama. Pirinač je tamo bio glavna kultura, a ja sam odrastala okružena prirodom na selu. Iz detinjstva najlepša mi je uspomena na prelep zalazak sunca na horizontu ogromnog polja.
Prva knjiga koju sam pročitao bila je „Hajdi, Alpska devojka“, bajka Johane Špiri (1827-1901). Nakon čitanja ove knjige, mnogo sam razmišljala o dalekoj zemlji u kojoj nikada nisam bila i čeznula za njom. Stekla sam umeće ‘maštanja’ kroz ovu knjigu.
Profesor ste japanskog jezika i književnosti, šta je bilo presudno da se odlučite za ovo zanimanje? Da li je bogato kulturno nasleđe bilo jedan od razloga?
Najveći razlog zašto sam odabrala odsek za japansku književnost kada sam se upisala na fakultet je sledeći. Japan i Koreja su najbliži susedi, ali je tokom Drugog svetskog rata japanski imperijalizam izvršio invaziju i kolonizovao Koreju, i kao rezultat toga, odnosi između dve zemlje su se pogoršali. Posle rata, japanski desničarski političari, za razliku od Nemačke, još uvek nisu rešili takva istorijska pitanja i nisu se izvinili Koreji. Među njima, najveći problem je to što Japan insistira da je Dokdo, ostrvo Koreje, japanska teritorija i da je još uvek u sporu. A u to vreme, 14-godišnje korejske devojke su silom odvođene i pretvarane u seksualne robinje kao žene za utehu za japansku vojsku.
Međutim, u svakom slučaju, smatrala sam da dve zemlje treba da budu u dobrim odnosima, i da bih rešila taj problem, odlučila sam da napravim most kroz književnost i upisala odsek za japansku književnost. Od tada sam prevodila i predstavljala mnoga dela korejskih i japanskih pesnika i pisaca kroz različite medije kao što su književni časopisi, novine i prevodilačke publikacije između Koreje i Japana, i organizovala mnoge književne razmene.
Kada uporedite korejsku i japansku književnost, šta ih povezuje, a u čemu su razlike, ko je od korejskih japanskih pisaca imao najjači uticaj na vas?
Koreja je poluostrvo, a Japan je ostrvska država pod Korejom. Dakle, od davnina, kada je kultura uneta u Koreju sa kontinenta, preneta je na Japan. Pre hiljadu godina, bile su duboko politički povezane do te mere da su vladale japanskim ostrvima sa Korejskog poluostrva. Dakle, sadašnji japanski car je nasledio lozu zemlje Baekje na Korejskom poluostrvu. Ova priča je takođe zabeležena u japanskim istorijskim knjigama i objavljena od strane japanskog cara. Na taj način je korejska književnost uvedena u Japan u antičko doba.
Od modernog doba, Japan je bio prvi u severoistočnoj Aziji koji je prihvatio razvijenu kulturu, književnost i umetnost Zapada. Koreja i Kina su prihvatile zapadnu kulturu preko Japana. Stoga je moderna korejska književnost bila pod velikim uticajem japanske književnosti.
Međutim, od 2000-ih, Koreja je stvorila svet umetnosti koji se razlikuje od Japana u smislu književnosti, umetnosti i popularne kulture. Među njima, filmovi, drame i Kej-pop su napravili veliki napredak. Kao rezultat toga, korejska poezija, romani, bajke su potpuno drugačiji od onih u Japanu i imaju jedinstvenu korejsku ličnost.
Korejski japanski pisci nisu uticali na mene. Međutim, meni najdraža korejsko-japanska je knjiženica po imenu Mi-ri Iu. Prevela sam njene romane i eseje na korejski. Ona je iz dijaspore, nije ni Korejanka ni Japanka. Ona je pisac koji stvara svoju novu zemlju i književni svet. A ona je pisac koji sanja o svetu u kome su i žene nezavisne, pa želi da pokaže svetu da žene nisu pod dominacijom muškaraca, i da su žene samostalna bića. Kao jedan od načina da praktikuje takvo ponašanje, začela je svoje dete bez braka i od početka nije htela da otkrije oca svog deteta. I nikad nije živela sa muškarcem, živi sama i podiže dete.
Takođe je poznata priča o njenoj raspravi sa japanskim nobelovcem Kenzaburom Oeom o slobodi izražavanja u glavnim japanskim novinama. Kenzaburo Oe je kritikovao da je glavni lik u romanu Ju Mi-ri napravljen po uzoru na stvarnu osobu i da je to nepoštovanje ljudskih prava. Kao odgovor, Iu Mi-ri je otvoreno raspravljala sa Kenzaburo Oeom preko novina o slobodi izražavanja, i pobijala svaki problem koji je Kenzaburo Oe naveo.
Ovo je kasnije dovelo do sudske bitke. Prevela sam zbirku njenih eseja na korejski koju je objavila sumirajući svoje pravne borbe. Dok sam prevodila knjigu, plakao sam misleći na njenu samoću i patnju. Uprkos tome, ona se direktno ne bavi rodnim pitanjima ili ženskim pitanjima. Ona je samo romanopisac. To je ono što mislim, ona je u svom najboljem izdanju kao romanopisac.
Neki od najpoznatijih korejskih autora su Sim Saindang Iu Kil-chun, Heo Nanseolheon, Na Hie-sok i mnogi drugi? Koji su vaši omiljeni korejski pesnici, pisci, koja je opšta tema korejske književnosti? Zašto je korejska književnost jedinstvena?
Pre svega, iznenađena sam Vašim dubokim razumevanjem korejske književnosti. Bravo.
Iu Gil-jun (1856-1914) je bio nacionalni prosvetiteljski mislilac i političar u kasnoj dinastiji Joseon.
Šin Saimdang (1504-1551) i Heo Nanseolheon (1563-1589) bile su žene iz dinastije Čoson. Obe su bile ćerke aristokratskih porodica, ali ženama nije bilo lako da pišu poeziju, romane i crtaju u patrijarhalnoj dinastiji Joseon. U to vreme većina žena koje su postale pisce ili umetnice živele su neobične živote, bile su nesrećne.
Na Hie-seok (1896-1948), slikarka i književnica, bila je prva žena slikarka zapadnog stila u Koreji,
Bila je pisac, žena prosvetitelj i prva savremena žena u modernoj Koreji. Ona je tražila svoja prava kao žena u svetu u kome su muškarci i žene ravnopravni, i zbog toga se muž razveo od nje. Nije mogla ni da upozna sopstvenu decu. Umrla je na ulici kao putnik jednog zimskog dana.
Koreja je postigla demokratiju 1970-ih i 1980-ih. Od tada su ženska prava postepeno postala jednaka, a žene su slobodne da se bave društvenim i umetničkim aktivnostima. Isto važi i za književnost.
Trenutno korejska književnost teži raznovrsnosti. Japan je izvršio invaziju na Koreju tokom Drugog svetskog rata i bila je kolonizovana 36 godina. Međutim, i nakon sticanja nezavisnosti 1945. bilo je mnogo uspona i padova. Godine 1950. izbio je korejski bratoubilački.
Tada je 3,5 miliona ljudi izgubilo život. I sada su jug i sever podeljeni. Severna Koreja ostaje pretnja Južnoj Koreji. Zatim je od 1960. do 1987. godine vladala vojna hunta. Mladi su se borili protiv vojnog režima za demokratizaciju. Kao takva, Koreja je pretrpela velike promene i stigla je dovde. Zbog toga su teme korejske književnosti različite. Stoga su zanimljivi i korejski filmovi i drame. To je zato što često kreiraju scenarije za filmove i drame zasnovane na originalnim romanima i veb-filmovima.
Od svih živih korejskih pesnika najviše poštujem Ko Una, i najviše volim njegovu poeziju. Ona ima dubok svet koji dotiče bez obzira na pol ili godine. Takođe je filozofska, lepa i ima topao pogled koji gleda u svet.
„Pesma počinje kao knedla u grlu, osećaj nepravde, nostalgije, ljubavi“, napisao je Robert Frost. Šta je za vas poezija, gde joj je mesto u savremenom svetu, o kojim temama najčešće pišete?“
Na prvoj strani sveske za učenje poezije u srednjoj školi napisala sam „Pišem poeziju da ne postanem zver”. Mnogi pesnici koje poznajem imaju tragičan aspekt detinjstva i života odraslih i to često služi kao izvor inspiracije. I ja. Kada sam bila tinejdžer, nisam imala roditelje pored sebe i bila sam usamljena. Kad god sam bila sama, uvek sam nešto zapisivala u svesku. Vodila sam dnevnik u svesci, pisala pisma prijateljima, prepisivala pesme koje su mi se dopale i pisala izmišljene priče. I vodila sam razgovore sa izmišljenim likovima koje sam stvorila. Mislim, dakle, da su moje književne ambicije od početka bile pomešane sa osećanjem izolovanosti. Na kraju, to su ‘ljubav’ i ‘srce’. Pišem poeziju da bih to podnela i dobila utehu. Možda pesnik ima najbolju psihologiju za tugu i piše poeziju umesto suza.
Ako se pisac ili pesnik potpuno oslobodi uticaja detinjstva, izgubiće i samu želju za pisanjem.
Moje detinjstvo je imalo veliki uticaj na moju književnost, a pitanje „zašto pišem poeziju“ će dovesti do „šta je poezija“, a na kraju i „ko sam ja i zašto postojim“.
Prvobitno sam želela da budem romanopisac koji stvara priče. Međutim, kada sam bila u prvoj godini srednje škole, dobila sam nagradu na književnom konkursu za pesmu koju sam slučajno napisala. Posle toga sam odabrala poeziju. Imam aspiracije da jednog dana napišem roman poput „Don Kihota“ ili „Guliverovih putovanja“.
U međuvremenu moje pesme o tuzi, smrti i lepoti zasnovane su na korejskoj tradiciji. Ali, u poslednje vreme želim da se posvetim društvu društveno, politički i ekološki. Duboko sam shvatila da bi to moglo učiniti nešto u vezi sa sudbinom sveta. U tom pravcu se kreće i moja poezija.
Preveli ste mnoga japanska književna dela na korejski i mnoga korejska na japanski. Tu je više od 200 knjiga, romane,eseja, poezije, njiga za decu, knjiga o čovečanstvu, o samoprosvetljenju i naučnih knjiga.
Hose Saramago je smatrao da „pisci stvaraju nacionalnu književnost, dok prevodioci stvaraju univerzalnu književnost.“ Kako pristupate prevodu, šta je najvažnije preneti čitaocu koji ne zna jezik originala?
Prevod je još jedna kreacija. Prevođenje i pisanje je kao gradnja kuće. Pisanje je kao gradnja kuće, a prevođenje kao selidba i izgradnja kuće. Kao rezultat toga, proces završetka kuće je isti. Jedan pogrešan ekser može uništiti kuću. Uloga prevoda je veoma važna. Prevodioci moraju imati odlične veštine pisanja, kao i veštine stranog jezika.
Obično pesnici tokom svog života zadržavaju svoj maternji jezik. Među ljudima u raznim stvaralačkim oblastima, pesnici se izražavaju na maternjem jeziku. Izražajna snaga književnosti određena je izražajnom snagom maternjeg jezika. Rilkeovo francusko delo i englesko delo Josifa Brodskog (ruskog pesnika, dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1987.) su inferiornija u odnosu na dela koja su obojica napisali na svojim maternjim jezicima. Maternji jezik je kao druga krv koju pesnik ima od rođenja i teče kroz svaki kutak tela ili duše do kraja života. Dakle, prevod na strani jezik ne može ići dalje od prvog jezika, maternjeg.
Zato je pri prevođenju poezije večiti zadatak prevodioca da pravilno obradi i izrazi ton, red reči, zvuk, rimu, ritam maternjeg jezika, a za mene je to isto. Dakle, kada prevodite rečenice ili reči koje se ne mogu pravilno izraziti, detaljne napomene se dodaju u prevod kako biste pomogli čitaocima da razumeju. I verno prevodite originalni tekst što je više moguće, i prevodite teške rečenice na lak, čitljiv način poput vode koja teče.
Sada ste vanredni profesor na sajber univerzitetu Sejong u Seulu, Južna Koreja. Da li danas među mladima postoji potreba za očuvanjem kulturnog nasleđa predaka? Koja su njihova interesovanja, da li je način prenošenja znanja nekada i sada drugačiji, s obzirom da su savremene tehnologije odavno deo svakodnevnog života svakog čoveka?
Verujem da je kulturna baština naših predaka veoma dragocena i da je njeno očuvanje odgovornost čovečanstva. Danas, međutim, kako svet napreduje u urbanizaciji i industrijalizaciji bilo koje zemlje, interesovanje mladih za očuvanje kulturnog nasleđa predaka je smanjeno. Tako je i u Koreji.
Na sreću, od 2000. godine, Koreja je razvila filmove, drame i Kej-pop, a oni su se proširili u inostranstvo. Posebno u Koreji, filmovi i drame koji se bave starom istorijom su veoma popularni. Kroz nju se na mlade ljude prirodno prenosila tradicija i kultura predaka. Tako su mladi Korejci koji uživaju u ovoj kulturi shvatili nešto važno. Bilo je to da je „najkorejskija stvar najglobalnija stvar“.
Kao primer praktikovanja, mladi Korejci uživaju u nošenju tradicionalne korejske odeće. Za praznike ljudi nose tradicionalne korejske nošnje i sreću prijatelje i voljene u palati i uživaju. Takođe, uživam da jedem tradicionalnu korejsku hranu koju sam gledala u filmovima i dramama. Kej-pop takođe uključuje mnogo tradicionalne korejske kulture i sadržaja. Koreja je zemlja vodeća u IT tehnologiji, ali zahvaljujući Korejskom talasu, mladi ljudi vole tradiciju i kulturno nasleđe, stare zgrade, sela i palate.
Kakve je promene u životima ljudi donela pandemija, kako ste je doživeli? Da li se u njima krije i opomena za nehumano ponašanje ljudi jedni prema drugima i prema planeti Zemlji?
Mislim da će se promene izazvane pandemijom razlikovati od zemlje do zemlje. U Koreji su mnoga radna mesta promenila svoje metode rada u rad na daljinu tokom pandemije. Čak i sada, kada je distanca smanjena, i dalje ima mnogo ljudi koji rade od kuće u poređenju sa vremenom pre pandemije. Tokom pandemije, Koreja je doživela eksploziju u isporuci motocikala zbog socijalnog distanciranja i ograničenja radnog vremena. Konkretno, mnogi ljudi su dostavljali hranu. Tokom pandemije, dostavni motocikli su preplavili ulice. Družila sam se sa vrlo malo ljudi tokom pandemije. To je bilo zato da sprečim da se moja 91-godišnja majka, koja živi sa mnom, ne zarazi koronom. Navikla sam se na to i ne srećem ljude često.
Ekološki problemi na Zemlji više nisu stvar budućnosti. To je stvarnost koja se odvija pred vašim očima. Ljudi nisu iznenađeni kada čuju da je stomak mrtvog kita pun plastike. Zemljin ekosistem je već zbrkan. Zvezda Zemlja bi uskoro mogla postati zvezda smeća. Svet kaže da se glečeri tope, a polarni medvedi nestaju zbog globalnog zagrevanja, ali je malo zemalja aktivno uključeno u smanjenje ugljen-dioksida zbog nacionalne sebičnosti.
Da li ste imali prilike da čitate srpske pisce?
Čitala sam kratke priče Ive Andrića, dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1961. godine, drame pesnika Ljubomira Simovića i misteriozne i fantastične romane Zorana Živkovića. Na osnovu literarnog rasuđivanja, zadiru u problem ljudske sudbine, pronalaze snove i ideale čak i u ratnim nedaćama, a predstavljaju i lepa, tajanstvena i maštovita dela.
U Koreji još nije bilo mnogo prevoda srpskih romana ili pesama. Nadam se da će mnoga srpska književna dela biti prevedena u Koreji.
Svi smo mi došli na ovaj svet sa nekim ciljem, da li ste shvatili šta je vaša svrha?
Moja je da ljude činim srećnim. Jedna od tih stvari je da su ljudi koji čitaju moje rukopise ili knjige koje sam preveo dirnuti, ohrabreni i srdačni.
Takođe, želim da ljudi oko mene, kao što su moja porodica, rođaci, prijatelji, dobiju snagu i budu srećni zbog mene. A mladima, uključujući i svoje učenike, želim da budem putokaz ili svetionik.
Sungrye Han (Južna Koreja)
Rođena 1955. u Republici Koreji. Pesnik, prevodilac (japansko-korejski). Vanredni profesor.
Diplomirala je japanski jezik i japansku književnost na Univerzitetu Sejong i magistrirala japanske studije na Visokoj školi političkih nauka Univerziteta Sejong.
Za prevode je dobila mnoge značajne nagrade.
Autorske knjige:
„Lepota u laboratoriji“, „Nasmejano cveće“, Nebo u šućkasto crvenoj korejskoj suknji“, „Drama svetlosti“, istorijski esej „Formiranje drevne nacije u Japanu i japanska najstarija antologija Manio-shu“ i mnoge druge.
Njene pesme izražavaju korejsku tradiciju, život i smrt, tugu, bol i muku u nadrealizmu, modernizmu i avangardnim oblicima
Prevela je mnoga japanska književna dela na korejski i mnoga korejska književna dela na japanski. Ovo delo obuhvata više od 200 tomova, pesama,, priča, eseja, antologija, knjiga za decu, naučnih knjiga.
Radi kao vanredni profesor na Sejon sajber Univerzitetu u Seulu, Južna Koreja.
