Бити сликар „наивац” није лако. Потребни су посебни услови и посебна школа. Миодраг Павловић је касно пошао у школу. Имао је петицу код учитељице педесетих година његовог школовања од три и по године. После седамдесет година и даље црта за оцену, али сада помаже комшије и добија и даље петице, али и по неку тројку.
„Деца ми пошаљу…неко блок, неко цели лист, само да им нацртам нешто што им треба! Наставници мора прво да се потпишу, ја нацртам и добију деца петице. Из свих села у круг, ретко које дете није послало да му нешто не нацртам. Драгишу Димитријевићa из Добраче су слали трипут. Ја му нацртам борбу петлова. Он је однесе, дају му петицу, узму цртеж за изложбу па га пошаљу мени опет. Ја сам у основој школи седамдесет година само на цртању и сликању. Неко је то одредио, неко ко је старији од нас, „нешто високшије од нас”, започиње ћаскање Миодраг Павловић.
Миодраг Павловић Драгутинац рођен је 13. децембра 1938. године у авлији Драгомира и Драге Павловић у Добрачи. Крсну славу „Петковицу” Павловићи славе 27. октобра. Школовање започиње после Другог светског рата 1950. године , постаје ћак првак са дванаест година, код учитељице Раде Стојковић. У другом разреду са својих 13 година нацртао је свој први цртеж у животу (сачувао га је случајно ставивши га у војнички кофер на дну да не ипрља одело).
„Учитељица нас је питала да ли би неко хтео да нацрта два руска писца из лектире. Ја сам се осмелио и узео оловку и папир. Када је учитељица видела завршени рад похвалила ме је рекавши да испадоше писци лепши него на фотографији”, беседи Миодраг о закасналом школовању.
Та похвала доноси му познаство са комшијом из Црнуће који је такоће волео да црта, Добрицом Ерићем и његовом сестром Живадинком. Школовање прекида у четвртом разреду основне због изненадне смрти мајке. Морао је да помаже оцу у тежачким радовима. Са Добрицом иде по вашарима и показује слике. Добијају позив да излажу у Светозареву.
„Неки људи видеше наше цртеже позваше нас да дођемо у Јагодину. Добричин отац Милош, њега пусти, а мој Драгомир ми не даде. Добрица погоди 100 посто, направи чудо, а ја оста сељак. Као младић гајио сам коње, имао сам пастува Виктора галапора, који је пре моје војске три пута побеђивао на тркама на хиподруму у Крагујевцу. Отац ми га прода због пића и ја више нисам хтео да купим коња. Због тога не пијем, не пушим и одбацио сам све родитељско што је лоше.
Отац ми је био наопак, ја патим због његове лоше нарави. Цео живот се трудим да мојој деци радим боље него мени мој родитељ”, са горчином сабира успомене Драгутинац.
Шумадинци се узимају кад треба, млади. На вашару у Рамаћи запази у колу лепу и малду Добрилу. Девојка од 15 година и момак од 18 година. Венчаше се у марту 1957. године. Направише свадбу у септембру са које младожења одмах оде у војску.
„У армији због лепог рукописа одма после обуке поставише ме за ћату. Служио сам у касарни код Борских рудника, свуда села ко код нас у Шумадији. Војска имала све: картоне, платна, боје, оловке. Цртао сам по цео дан за изложбе и војничке забаве у касарни и по оклним селима. После две године доћем кући и дочека ме син Александар од две и по године”, са осмехом шертски намигује супруузи Миодраг.
„У наше време момака мало, девојака доста. Ко није могао да се ожени требао само да оде у Рамаћу или Црнућу и да спрема свадбу. Милутин је добар човек, није био љубоморан ко неки, волели смо да играмо и певамо на вашарима и није му сметало да се у колу неко други ухвати до мене. Био је шерет и на свадби у Каменици пита га неки Пљакић, да ли има нека девока да добро игра. Он га пошаље код мене. Комшије га опоменуше…Шта ћеш до младе! Он згранут каже…Па рекао ми Драгомирац…и смејемо се” хвали супруга Добрила.
„Нисам био љубоморан јер сам све жене волео исто. Туђу ко моју, моју ко туђу, ја то нисам раздвајао. Жене су другачије, воле да биркају”, скреће са теме Миодраг
„Трактор нисмо имали никада , кошкали смо краве и волове. Земљорадња слабо даје, имамо само шест ектара и ја решим да се окушам као мајстор зидар.
Погодим да радим кућу у Крагујевцу у улици Немањиној, грађевинском техничару Мики Сретеновићу. Он ми све каже како оће и ја урадим. Све у животу што сам научио, научио сам радећи сам. Самоук у цртању, грађевини, пољопривреди, у животу! Уплађивао сам порез за пољопривредну пензију.
У Крагујевцу накупујем темпере, аквареле, оловке и четке и поново почнем да цртам.
Вукло ме, цртам по целу ноћ. Ујутру ме жена налазила где сам заспао за столом. Ја устанем и одем на посао. Све тако до 1990. године, када сам отишао у инвалидску пензију. Први пут у животу имам више времена за цртање и читање”, долази Милутин до почетака своје сликарске каријере и серије изложби сликара наивца.
Нову кућу је начинио одма после војске и дограђиво је полако временом за синове.
„Ја сликам у старој очевој кући у којој сам рођен. Стара куђа за старе људе. Имао сам 73 године када ме је 2011. године посетио сликар Душко Јововић из Добраче и позвао да излажем у Оснвној школи „21. октобар“ у Добрачи 21. августа на Добрачиним данима, за дан Јове Добраче. Изложио сам тридесет картона комбиноване технике поставке Над Лудим потоком. Годину дан касније излажем исту поставку у Студенском културном центру у Крагујевцу. Па још двапут друге слике у Добрачи, на данима Јове Добраче 2012. и 2013. године. Слободан Бетулић ми организује изложбу 2014. године на свечаности приликом отварања Нове цркве у Чачку и ове године и код њега на отварању кафане Гружански двори у Кикојевцу.
Никада нисам продао за паре ниједну слику! Дао сам 551 слику оном ко је тражи. Цртао сам што сам волео и моје слике сада су у Аустрији, Ираку, Ирану, Словенији.
Када сам се лечио у Матарушкој бањи од кукова, дао сам болесницима странцима пет слика. Нека виде странци шта је Србија!
Највише ме је обрадовао Бранко слепи када сам му дао слику Манастира Острог, опипао је и рекао:
-Добра ова слика.
Прошле године посетио ме друг из војске Сибин Синђелић из Адрана и њему сам дао слику. Унук Иван није дао да урамим једну слику рекавши ми:
– Деда ако је урамиш даћеш је неком, има да оде. Дај да ја узмем слику на време и окачим у своју собу!
Волим да сликам све, посебно портрете Јове Добраче, Тита, учитеља Јована Поповића, Вука Караџића, коње, орлове, ласте…Дaнас ме прсти мало издају, па више сликам по зидовима на наговор унука.
Да кад умрем останем жив”, за „Показивач” рекао је једини признати Шумадијски сликар наивац Милутин Павловић Драгомирац.
