Модерна галерија Културног центра у Горњем Милановцу у уторак 16. јуна попримила је стварни „Посебан свет” цртежима и металним фигурама Јована Симовића.
Шеснеста самостална изложба објеката и инсталација признатог скулптора обогаћена је цртежима, студијама изложених скулптура. Аутор је изложио 38 скулптура и 29 цртежа.
Посебно место у поставци имала је композиција „Породице„ која је после шетње од четири године по свету први пут изложена у Србији. Прво је изложена у Москви 17. октобра 2011. године у Међународној путујућој изложби „Јединство Породице – Јединство Света” у организацији Уметничког фонда Јекатеринбурга у Русији као једини предствник Србије. И са њима обишла сто земље света.
Други пут у животу, а први пут сам излагао у овом „мом граду” 1975. године у Дому Војске Југославије поставку „Цртежи”.
-Тада нисам ни сањао да ћу после четредесет година излагати вајарска дела, рекао је приликом отварања Јован Симовић.
Изложба је изазвала велико интересовање љубитеља уметности, породице и пријатеља уметника, који су дошли из целе Србије на отварање. Ћаскање после изложбе дало нам је потпуно друго виђење његове биографије коју је уметник увек вешто скраћивао те сада износимо исправљену верзију сликареве биографије коју смо објавили прошле године.
Јован Симовићје рођен 12. јануара 1955. године у Доњој Врбави седам километара од Милановца. Отац Миодраг радник у фарбари на галванизацији Фабрике аутомобила из села је са породицом 1960. године прешао у Крагујевац. Становали су приватно девет година у насељу Абисинија и када је од предузећа добио стан, преселио се у Лепенички булевар у солитер иза хотела Крагујевац. У основној школи добио је похвале и награде за рад у ликовној секцији. У Првој техничкој школи одмах га је запазио наставник сликар Владан Суботић који га је узео под своје окриље. Из учионице радове су ученик и ликовни педагог пресели у Наставничку канцеларију школе приредивши заједничку изложбу за Дан школе 1971. године. Творац ликовне поетике Владан Суботић је излагао своја уља на платну, а Јован цртеже лаврираним тушем и поликором на хамеру. Ову изложбу Јован није никада убележио у своје каталоге. Радови талентовног ученика Техничке шкле запазио је пуковник Самарџић, управник Дома Војске Југославије у Крагујевцу и преместио је у Галерију 1974. године поводом Празника рада. После неуспелог покушаја уписа на Ликовну академију у Беогараду, на Природно-математички факултету је нашао заштиту од обавезног војног рока и спремао се за следећи покушај пријемног. Не успева ни други пут и разочаран утеху налази у ЈНА у Титовом Велесу. У војсци наставља да црта и у Клубу касарне излаже 1976. године цртеже из војничког живота. Добија награде и скраћења и враћа се брзо кући!
Очекујући запослење, време скраћује дружењем са студентом Ликовне академије Мирољубом Сретеновићем, са којим је заједно конкурисао на Академију. Није волео висину деветог спрата породичног стана, плашио га је поглед са те висине. У подруму своје зграде налази мир. Клеше дрво и страсно моделира скулптуре у глини и гипсу. „Луковци” запажају његове радове и Јован гостује на њиховој годишњој изложби. Дружење са сликарима и вајарима му даје простицај стварању и пролаз ка ликовној публици и критици. У Малом ликовном салону 1980. године излаже гипсане фигуре.
Запошљава се као машински техничар у Застава Ковачници ради, али и слика, црта, моделује. Нус продукти технолошких продуката металне индустрије надахњују га и почиње нов циклус „челичана ера” у уметничко животу. Направио је прво „Икебану” металну саксију коју је араанжирао гвозденим цветовима и „Икара”, од венца отковка и зупчаника.
Велико пажњу јавности 2002. године стиче његово дело „Ренесанса Ковачнице”, скулптура у простору сачињна од четири стотине елемената шкартних производа отковака, висока 3,5 метра и тешка четири тоне. „Ренесанса” постаје препознатљив заштитни знак фирме и скулптора Јована Симовића. Ходници и степениште Управне зграде” постају његова галерија, а радови стална поставка некада најуспешније и највеће ковачнице на Балкану.
Излаже у Београду у „Галерији Браће Стаменковић” и у „Клубу међународног Прес центра” у Кнез Михаиловој 2007. године.
За скулптуру „Гнездо” на годишњој изложби ЛУК–а 2011. године добија награду за скулптуру. Успех наставља „Породица”, али успех у уметности судбина не прати! Ковачница одлази у стечај, а уметник остаје без посла али не и инспирације. Завод за запошљавање не доноси посао, а у осами стана туш, перо и хартија спремају нове „гвоздене” визије Јована Симовића.
