Велики родољуб, сликар и песник Ђура Јакшић рођен је 27. јула 1832. године у Српској Црњи у Банату билизу границе са Румунијом. Отац Ђурин, Дионосије био је свештеник и парох у православној цркви. Мајка Христина родила је седам синова и две кћери преминула је у 34. години живота. Ђуру је посинио као дечака очев стриц „поп Лаза”. Ђура је био је био најстарије, најомиљеније и најразмаженије дете у породици. Отац је хтео да његов првенац настави породичну традицију и постане свештеник.
Основну школу је похађао прво у месту Хацфелд коју је пратио на немачком језику, па је прешао у Сегедин у српску школу. У Сегедину је наставио да похађа гимназију. У трећем разреду гимназије 1846. године умире му мајка и започиње да похађа приватну школу сликарства. Успех у ликовном свету побољшава и успех у гимазији, што мотивише оца да му омугући даља усавршавања у већим сликарским школама у Темишвару, Пешти. Великом Бечкереку, Минхену, Бечу. Предсказивана му је генелијана сликарска будућност и налазио се увек у друштву српских ђака Јована Јовановића Змаја, Ђорђа Поповића Даничара, Новака Радоњића, Стеве Тодоровића и… Ђура као добровољац участвује у рату против Мађара 1848. године са свега 16 година. После пораза Срба бежи у Србију и издржава се као надничар. Постиже успехе у књижевности који су му били признатији него сликарски, већи део живота проводи као учитељ у основним школама по забаченим местима, као учитељ цртања и краснописа у гимназијама. Тек 1872. године постављен је за коректора у државној штампарији.
Премину је 1878. у Београду у 46. години живота од последица прехладе и дугогодишње борбе са туберколозом коју је водио више од пола животног века.
У Србију је дошао са очекивањима да ће се срести и живети са потомцима витешких устаника и војвода који свакодневно трепере жељни борбе за коначно ослобођење од Турака. У Србији је живео од 1857. године у другој половини свог животног века у којој је највише стварао у књижевности и сликарству. У Шумадији је достигао своје врхове и највеће неправде, увреде и прогоне, највећа омаловажавања.
У Крагујевац као првој престоници Милошеве Србије Ђура Јакшић је дошао по личној жељи шездесетих година деветнаестог века. Град је бројио око шест хиљада становника и био је значајни културни, просветни, административни и привредни центар Србије. Био је пун образованих људи чиновника, официра, судија, професора који су радили у Окружном начелству, Суду, Пошти, војној и цивилној болници, Телеграфској станици и касарни.
Жеља да се докаже као професор цртања испунила му се октобра 1863. године, када је постављен за учитеља начертанија у Крагујевачкој гимназији.
Професор немачког језика Ђорђе Ћирић био је директор гимназије и у коресподенцији са министром просвете је настојао да истакне Јакшићеве позитивне особине и настојања да се настава краснописа и начертања унапреди. Предавања су заживела од те 1863. године од његовог доласка у прва четири од шест разреда колико је имала Крагујевачка гимназија. Услови за рад у школи су били врло неповољни. Први Шумадијски атеље био је смештен у трошној згради прве српске Митрополије и још у две старе куће у близини које су се налазиле на десној „српској ”страни Лепенице крај Старе цркве. То је сада простор Старе управне зграде „код сата”. Собе ниске, прозори тесни и мали, патос подеран тако да се и при најмањем покрету подизала прашина. Зграде су те године поплављене од надошле Лепенице. Ђура је недељно имао 14- 18 часова. У два одељења првог разреда имао је 140 ученика. Ћура није био задовољн условима рада у школи тражио је нужна наставна срества, које није добијао! Повлачи се у себе, у круг породице, потпуно издвојен од друштва. Сликао је дању и ноћу, дремеж разбијао кафом и ракијом! Изневерена очекивања стопирала су уметника и за две године рада у Крагујевцу написао је нешто стихова и урадио неколико икона и портрета угледних и имућних људи и граду. У школској 1964/ 65. додељена су му још два предмета: геометријско цртање и геометрија. Ђурина плата од 300 талира била је најмања у школи. Допуњује приходе радом на изради галерије икона у манастиру Враћевшница. Дао је оставку изненада 9. фебруара 1965. године, наставља сликање у манастиру радећи сам по цео дан. У сликарском заносу оживео је ликове из лозе Немањића и српских устаника. Ту у конаку манастира Враћешница дао је најлепши сликарски дар Србији и улепшао Шумадију. На велику нашу несрећу конак је изгорео у пожару 1920. године.
Несрећном уметнику без посла начелник Министарства просвете прискаче у помоћ и поставља Ђуру Јакшића за привременог учитеља школске 1865-66. године у Доњој Сабанти са платом од само сто талира.
Школа у Сабанти налазила се крај старе цркве брвнаре саграђене још у давна турска времена. Налазила се на једној косини изнад Турског потока, окружена огромним липама и прастарим храстовима. Окружен пажњом Сабанћана, стопивши се са природом, Ђури су сазреле емоције. Природа и људи окрепили су песника и сликара, заштитили га од патњи, али не од болних успомена. У контакту са природом заборавља беду, и своју патњу претаче у најосећајније песме српске књижевности(„На Липару” и „Поноћ” ), које га сврставају у највећег песника лиричара романтичне епохе. Ту, на Липару, његова уметничка зрелост истиче се амбивалентношћу његовог уметничког талента: песничког и сликарског. У ЂУРИНИМ СЛИКАМА ИМА МНОГО ПОЕЗИЈЕ, ПЕСМЕ СУ ПРЕПУНЕ ПОЕТСКИХ СЛИКА!
У Сабанти Ђура борави непуну годину, због сукоба са супругом Тином. Ђура је кренуо за супругом у Пожаревац, где је остао две године.. па у Рачу Крагујевачку.
Министарство просвете поставља га 18. новембра 1869. године за привременог учитеља краснописа и цртања у јагодинској реалци. У школи су била само три професора. Мења однос према школи и школском раду, запоставља обавезе. Прогањају га мисли да мање познати сликари лако добијају послове по црквама и манастирима. Сукобљава се са јагодинском чаршијом. Слика не само због уметничких побуда већ и због новца. Сликао је споро и са много тешкоћа. Његови свеци на иконама имали су тврда, намргођена лица сељака опседнутих тешким свакодневним бригама.
У јесен 1872. године прелази у Београд где је и преминуо 16. новембра 1878. у 46. години живота, не дочекавши да добије српско држављанство које је тако страсно желео.
Атеље уметника био је у његовом правдољубивом срцу и земљи Србији која је ту верност знала да награди, али и сурово љубав да казни!
Двадесети век
„ПОЛИТИКА” 19. ОКТОБАР 1936. ГОДИНЕ
СВЕЧАНОСТ У ДОЊОЈ САБАНТИ
На Липару, где је Ђура Јакшић испевао своју најлепшу песму, подигли су му сељаци споменик.
Споменик је дело вајара Арамбашића, a аутор Синише Пауновића пише:
„После вишемесечног напора ревносног сеоског учитеља и неколицине напреднијих сељака, који су се сасвим паметно претпоставили манифестацији кафанске седељке, остварен је дугогодишњи сан левачког села Доња Сабанта и подигнут је споменик захвалности великом српском књижевнику и сликару, бившем сабнтовачком учитељу Ђури Јакшићу, чији најбољи стихови потичу из сабанатовачких лугова и липара.
Око тог споменика, који је израдио београдски вајар Арамбашић, окупили су се данас Сабанћани и њихови гости и на свечан начин открили кип који треба да опомене садашња и будућа поколења на једног ретког великана који је пре седамдесет година одвојен од варошке буке и људи кроз своју патњу и своја разочарења створио најчистији бисер наше књижевности и задужио не само Сабанћане, него и цео наш народ.
Освећење споменика
Свечаност је почела засађивањем једне спомен – липе која је посађена на неколико корака иза споменика. Ово треба да буде само почетак, пошто ће црквена општина касније засадити целу порту липама и на тај начин дати Липру стари изглед.
Освећење споменика извршили су свештеници сабантски Добривоје Бранковић и крагујевачки Драгослав Величковић. По свршеном освештавању, споменик је открио изасланик министра просвете, школски надзорник среза гружанског г. Миљко Ничић. После откривања споменика одржао је један пригодан говор месни свештеник, а затим је реч узео министров изасланик који је укратко изнео биографске податке Ђуре Јакшића и истакао његову борбеност и патриотизам у доба када је Србија била мала и нејака.
Говорио је затим главни организатор ове свечаности, сабанатски учитељ г. Живорад Јанић. Он је истакао значај Липара и споменика који је на њему подигнут и позвао омладину да са побожношћу клањају сени великана српске књижевности и сликара. Истакао је узгред заслуге његових сарадника око подизања споменика, захвајући неколицини млађих Сабанћана који су несебично трчкарали са њим месецима од надлештва до надлештва, од сељака до сељака, док нису скупили потребну суму за подизање овог споменика.
У име бана Дунавске бановине говорио је г. Миливоје Гавриловић. Он је је Сабанћанима саопштио радосну вест да је бановина одобрила поводом ове свечаности 30. 00 динара за довршење друге сабаћанске школе.
У име Женске учитељске школе говорио је г. Милоје Павловић, директор.
Речи о липарској ноћи
Најдирљивији говор одржала је госпођа Дора Пилковић – Максимовић, књижевница, иначе суплент Женске гимназије у Крагујевцу. Између осталог гђа Пилковић – Максимовић рекла је и ово:
Данас се велика визионарска душа песникова, привучена снагом нашег пијетета и дивљења спустила на ово место где је некада, крај давно ишчезлих липа, боловала и плакала црним и тешком сузама понижених и увређених.
У шуми, међу птицама овим, у потресној самоћи природе, оваплођен је поново лик који се и за живота склонио овамо од људи и од живота.
Мучан је његов живот био; колико му је усуд зла нанео, још више су наносили људи, отуд код њега онај болни протест, оно роњење у себе, тражење утехе у природи. Ту на Липару, изнико је најдрагоценији и најређи цвет наше лирике. Огорчена и рањена душа само је могла дати туробну и дивну песми „На Липару”, дубокосетне стихове на „Вечери” и снажну трагику душе „У поноћи”.
На овом истом месту је лежао у трави Ђура учитељ сабанатски, једне дивне звездане вечери, под липама, усамљен и тих. Падале су звезде у грање, шум потока сливао се чудесним и тајним гласовима ноћи, једва чујним. Тежак, таман бол стезао је груди песникове као паук, у грлу су га пекле сузе… Тихи гласови почели су да капљу у ноћ све топлији, све болнији, све слађи. Славуји! Пробудиле су се мирисне гране липа, просуле у ноћ песму драгу као утеха…
Песник отпочиње свој разгвор са птицама своје тешко и усамљено јадање: „Моје птице мале једини другараи…”
Ноћ је све дубља. Све тежа.
Не виде се звезде, песник у својој соби над својим столом ђути… и у тишини одједном као тајна слутња долази глас, бесконачно тих и ванземаљски. Тихо газе стопе нечије, неодољиво позване несавладивим болом човека који у празној сиротињској соби ћутећи на главу спустио… Мати ! Дошла је сенка њена. И иза гроба будна за синовљев бол…Теку тешке сузе и капљу у стиховима у разговору са мајком…Та ноћ дала нам је правог Ђуру Јакшића, песника људске патње.”
Двадесет први век
После Другог светског рата шездесетих година Доктор Живадин Степановић организовао је „Липарске саборе” смотру народног певања, музике и фолклора у сарадњи са културно – просветним институцијама Крагујевца. Мнифестација је трајала двадесет година. Пала је у заборав 80–их година прошлог века. Традицију 1997. године наставља ново удружење „Липарски дани” које су основали професор Буда Павловић и публициста Томислав Грујић уз сарадњу са месном заједницом Доње и Горње Сабанте, благослов Шумадијске епархије и културно – просветних институтиција и Скупштине града Крагујевца.
Беседе о животу Ђуре Јакшића и његовим делима држали су: др Милутин Милутиновић, академици Антоније Исаковић, Матија Бећковић, др Слободан Лазаревић, историчар уметности Никола Кусовац, песник Слободан Ракетић.
Током године удружење је организовало разне свечаности: Ђурђевданско посело, изложбе Липарске ликовне секције коју је водио сликар Јордан Ерчевић.
Удружење проширује своје активности, али избацивањем манифестације из Порте манастира 2002. године удружење губи корак, а нестанак бисте Ђуре Јакшића 2008. године формално га гаси.
Прображење 2008: „Биста Ћуре Јакшића нађена на ђубрету у Јовановцу“.
„Биста нађена у Турском потоку”
„Нема бисте.”
„Нема постамета.”
