Sudba Vezilja

A ja što ću, ali sa kime ću?

Malo rukah, malena i snaga,

jedna slamka među vihorove,

sirak tužni bez nigđe nikoga…

Moje pleme snom mrtvijem spava,

suza moja nema roditelja,

nada mnom je nebo zatvoreno,

ne prima mi plača ni molitve;

u ad mi se svijet pretvorio,

a svi ljudi pakleni duhovi.

Crni dane, a crna sudbino!

• Vladika Danilo, Gorski Vijenac

Godina 2020-ta se bliži kraju. Milostiva Gospođica Corona-Chan ju je već obeležila svojim prisustvom, a ono je propraćeno odsustvom propisnog izdavaštva, što je, naravno, uticalo pogubno na stripove, tačnije na domaću produkciju. No, autori nisu klonuli duhom, nisu hteli da se daju, pa su na mišiće krenula da izlaze delo za delom, rad za radom, album za albumom, pa makar ne imali mušterije do kraja godine. I tu je bilo mnogo dragulja na koja ću samo da nagovestim sa ovih par crtica:

• Simpatični legionari i mutirane škorpije
• Motanje po džungli, pa makar i u džinsu
• Privatnik i mali crnja u velikoj jabuci koja nije Njujork
• Par prevaranata, jedna curica i jedna igrana serija
• Žrec
• Pomalo mešanja za inkluzivni publikum
• Pesma Miloša Bojanića u Užicu
• Kralj Marko
• Kralj Marko…opet
• Autokrata zelenih korica
• Ljubičasta cura u fetalnom položaju sa lebdećim krilima na polju štapićastih belih figura isprekidanih telesa na crnoj pozadini sa naslovom grčkog porekla od strane autora koji je dugo nedostajao domaćem stripu
• Crno-belo i isto ima veze sa inkluzijom

E sad, koliko bejahu ambiciozni ovi stripovi? Pa, neki više, neki manje. Ali nijedan kao tema ovog teksta, tema na koju tako lepo aludira epigraf na početku.

Naravno da će, u očima i srcima Južnih Slovena, da odjekuje ime vladike Petra II Petrovića Njegoša. Ono jes, nije bio militantan i markantan fizički kao njegov istoimeni prethodnik, ali je ostavio daleko većeg kulturnoumetničkog traga koji se oseća i dan-danas. Njegoš je s punim pravom jako proučavan, izučavan i citiran, a iz nekih nebuloznih razloga je neretko i predmet kontroverze, u zavisnosti koga pitate. Ali je jedno neosporivo – čovek je umeo da piše. I umeo je da piše fenomenalno. Opet, retko koga ćete danas naći a da neće, u nekom trenutku, reći koliko im se zapravo dopao i koliko im je značio „Gorski vijenac“. Lepota stiha i veština koju je Njegoš uneo u kreiranje ovog monumentalnog dela su van svake konkurencije i proći će poprilično dugo vremena pre nego što dobijemo delo slične magnitude. Delo koje podjednako znači i Srbima i Crnogorcima, a što ne i drugim narodima u okruženju?

Ovo mu dođe odličan prelazak na sledeću temu, temu koja ima ime i prezime Geza Šetet. Naime, prethodnih godina su izašla dva strip-albuma iz pera ovog autora iz Donjeg Tavankuta, „Isus: reč Božja“ i „Knjiga o Jovu“. Od tada pa do godine naše i vaše Corone-Chan, dotični vremešni crtač je, uortačen opet sa izdavačkom kućom „Forma B“ (inače kućom koja je pogurala drugo izdanje „Knjige o Jovu“), rešio da adaptira „Gorski vijenac“ u strip, bukvalno od prve do poslednje reči. Usput, pokrenuo je rad na još najmanje tri adaptacije: „Luča mikrokozma“ i „Lažni car Šćepan Mali“ (takođe od Njegoša) i „Hajduci“ Branislava Nušića; uz to, u planu su i adaptacije dela Branka Ćopića. Ukratko, narednih par godina će etablirati Šeteta kao najprolifičnijeg domaćeg autora, rame uz rame sa pojedinim glavnotokovskim striparima koji još uvek hrabro gaze.

Odatle, dragi čitaoče, polazi duga i interesantna storija o nastajanju strip-adaptacije „Gorskog vijenca“, možda najboljeg Šetetovog uratka do sada. Za početak, tu su nimalo zahvalan tiraž od 2000 primeraka, tvrde korice, kvalitetna štampa i solidna gramaža. Da, ovaj strip je, i bukvalno i figurativno, ubojit u bilo čijim rukama. Međutim, tu tek počinju kurioziteti. Strip je štampan i na ćirilici i na latinici, gde je ćirilično izdanje sa naslovnicom Željka Paheka i u kome je i crtež i tuš Šetetov, a gde izdanje na latinici sadrži em tuš, em naslovnicu Miodraga Ivanovića Mikice. Naravno, sva trojica su prethodni saradnici „Forme B“ i njenih voždova, Ilije Mirovića i Predraga Roćenovića, i sva trojica su imala čast da im upravo ova kuća izda kompendijume njihovih najkvalitetnijih dela.

Ali je pravi mozgojeb kada se zapravo ovaj strip otvori i kada se počne sa listanjem. Kako odmiču stranice, videće se mnoštvo likova koji nose staru crnogorsku nošnju, ali vam izgledaju poznato. Tu su, spremaju se za vojevanje s Turcima i poturicama, ali kao da ste ih videli već, dal na televiziji, dal na nekom filmskom platnu, dal na pokojem strip festivalu, ili, na kraju krajeva, u komšiluku. A onda na drugi, treći, sedmi, jedanaesti pregled, vidite da ste bili u pravu – ovaj čovek opasno podseća na ovog drugog, i to ne malo, nego maltene u molekul! Šta se ovde dešava?

Pa, dešava se to da je Geza Šetet, rečima jednog drugog strip autora na ovim prostorima (o kome će isto biti malko reči kasnije) hteo da poveže neke krugove, da isplete jedan drugi venac, venac koji vezuje i Njegoša i njega i njegove i nebrojeno mnogo drugih, venac koji je ovo delo popeo na jedan viši nivo. I zarad proključivanja datog venca, red je bio i konsultovati se s autorom, što je i učinjeno. I taman kad ste pomislili da su te reference likova na poznate i (u većini slučajeva) vrlo žive ljude tek lepa slučajnost, zeznuli ste se – od prve do poslednje table je tu, maltene svuda!

Krenimo od glavnih aktera. Vladika Danilo, verbozni monah romantičarskih stremljenja i Njegošev self-insert u poemu, je zapravo baziran na samom Njegošu iz mlađih dana. Drugi prominentni sveštenik, iguman Stefan, je pak glavom i bradom Merlin Ambrozijus iz Fosterovog „Princa Valijanta“ (i sam Princ će se javiti u par scena u ovom stripu). Dakle, od samog starta vidimo da Šetet želi da, na najbolji mogući način, veže kulturu lepe reči i kulturu grafičkog pripovedanja time što će jednog od najboljih domaćih pesnika da stavi rame uz rame sa jednim od najprominentnijih fiktivnih likova jednog od najboljih strip ostvarenja iz pera jednog od najjačih ranih autora devete umetnosti. Da, mnogo je superlativa ovde, a tek smo počeli. Pogledajmo Vuka Mandušića i Vuka Mićunovića. Jesu li vam poznati? Naravno da jesu – prvi je, sa svojim brčinama i obraščićima, ni manje ni više no Pavle Vuisić. A drugi? Ne, ne zezam vas – Vuk Drašković! Da, isti taj Vuk Drašković koji je narod ili fascinirao ili nervirao na TV ekranima svih ovih godina je ovde jedan od junaka koji će se dati u istragu poturica, bez obzira šta čitaoci mislili o tome (ja, recimo, nisam ljubitelj dotičnog političara). Naravno, kad kažem da je ovde Vuk (Drašković) jedan od junaka (Mićunović), tu vas lažem. Zapravo, Vuk (Drašković) je poslužio kao referenca za DVA lika, zato što je u Šetetovom „Gorskom vijencu“ i drugi Vuk (Lješevostupac), a to je proisteklo iz činjenice da ih je Šetet smatrao istim likom i uvideo previd tek kada je strip ušao u štampu, previd koji se zakleo da će ispraviti svojevremeno. Naravno, ovo je tek jedan od dva slučaja gde će jedna osoba služiti kao inspiracija za dva Njegoševa lika, ali o tom TEK potom, tek se zahuktavamo.

Kog još imamo od poznatih ličnosti? Ajmo da ih pobrojimo pomalo suvoparno:

• Knez Janko – Janko Veselinović, naš pisac i autor romana „Hajduk Stanko“;
• Knez Nikola – Nikola Tesla, naš proslavljeni fizičar i izumitelj, za koga Šetet lično tvrdi da je šteta što se ne pojavljuje češće u ovom stripu (naposletku, knez Nikola ima tek epizodnu ulogu);
• Serdar Radonja – Zoran Radmilović, naš glumac poznat po ulogama u predstavama „Radovan III“ i „Kralj Ibi“, kao i brojnim filmovima;
• Knez Rade – Rade Marković, naš poznati glumac iz nekolicine kultnih filmova i serija;
• Vojvoda Batrić – bez ikakve sumnje Velimir Bata Živojinović, obrazloženje potpuno nepotrebno;
• Vuk Raslapčević – Šetetovim rečima, „crnogorski glumac poznat po ožiljku preko obraza – nisam mogao da se setim njegova imena“; uz malo istraživanja saznajem da je dotični glumac Veljko Mandić;
• Vukota Mrvaljević – Vuk Stefanović Karadžić, naš veliki jezički reformator i sakupljač narodne književnosti;
• Vuk Tomanović – Vuk Bojović, negdašnji upravnik beogradskog Zoološkog vrta;
• Bogdan Đurašković – Zvonko Bogdan, naš prominentni pevač čija vina još uvek nisam imao čast da probam;
• Hadži-Ali Medović kadija – navodno glumac Ričard Haris, ali Šetet smatra da je to samo podsvesno, da je u principu prva skica kadije ostala njegov konačni izgled kroz ostatak stripa;
• Skender aga – Petar Božović, naš glumac poznat po ulozi Tesle i, naravno, učešću u filmskoj adaptaciji „Gorskog vijenca“ ;
• Mustaj kadija – Ljuba Tadić, domaći glumac neponovljivog renomea;
• Arslan aga Muhadinović – Li Van Klif, ljubiteljima vesterna pogotovo poznat;
• Ferat Začirski kavazbaša – Šon Koneri, čovek koji i pored skorašnje smrti živi večno;
• Ridžal Osman – Josif Tatić, još jedan u nizu naših legendarnih glumaca;
• Odža Brunčević – Abdulah Sidran, jedan od scenarista Emira Kusturice;
• Snajka Milonjića – Monika Beluči, poznata italijanska glumica i vlažni san mnogome momku;
• Knez Bajko – Entoni Kvin, glumac poznat po filmu „Grk Zorba“ ;
• U manjim svojstvima kao „statisti“ se javljaju Stanlio i Olio, Čarli Čaplin, Sirano de Beržerak, „Krik“ Edvarda Munka, Ghostface killer iz filma „Vrisak“…po uzoru na „Krik“ Edvarda Munka, Diznijev Pinokio, i Bendžamin Frenklin.

Impresivna lista ljudi u crnogorskim brdima uoči lova na poturice!

Ali tu ne prestaje spisak omaža koji Šetet uvozi u „Gorski vijenac.“ O ne, ta lista tek postaje zanimljiva kada se uzme u ozbir sam strip kao umetnost. Već pomenuh Merlina i Valijanta Hala Fostera, ali ne pomenuh da će se, tu negde bilo u krševima Crne Gore, bilo među Mlečanima tamo u Veneciji, naći i V (onaj sa vendetom), i Beli Vitez Freda i Lilijen Funken. A da ugođaj bude potpun, lik arhanđela Mihajla je rađen po uzoru na Isusa Hrista, i to ne bilo kog, već upravo onakvog kakvog je Šetet rabio u svom prvom albumskom izdanju, „Isus: reč Božja“. No, gušt tu ne prestaje. Ne, Geza je upravo ovim stripom uradio ono što retko koji autor svesno radi – tu, u Crnoj Gori vladike Danila, u tesna vremena pred velike borbe sa turskim okupatorima, će se naći na desetine autora, izdavača, crtača, scenarista, kolorista i teoretičara iz svetskog, a pogotovo domaćeg stripa!

Krenimo od najvećih imena. Vojvoda Draško tu prvi iskače, i naravno da će oštrooki tu da primete poznatu bradicu i zift-crnu kosu. Da, Draško je Zoran Stefanović, jedan od čelnika USUS-a i aktivno ime na terenu srpske strip-kritike (i stripa uopšte), a s obzirom na ulogu vojvode u Njegoševom delu (tu je da priča o dekadentnosti Zapadnjaka u vidu Mlečana, a o kvalitetu i snazi domaćih snaga), Šetet je poređenje dvojice ljudi ubo u centar. Naravno, vojvoda Milija je, kako mu kreativno ime nalaže, upravo jedan od dvojca u izdavačkom tandemu „Forme B“, Ilija Mirović. No, nema nigde jasnog lika drugog čoveka i Ilijinog poslovnog partnera, Predraga Roćenovića. Međutim, saznajemo da će lik Roćenovićeve majke biti obesmrćen u crtežu lika „jedne babe“ u eventualnoj kolornoj verziji „Vijenca“, te je tako dug otplaćen obojici. Vuk Marković je, naravno, dobio lik jednog od naših najboljih strip autora ikada, Branislava Kerca (mada će se Kerac pojaviti na još jednom, jako interesantnom mestu, mestu izvan ove zagrade), te je time, eto, preskočena prilika da se drugi Vuk Marković, čelnik izdavačke kuće „Komiko“, takođe ovde nađe, no nema ni veze. Naravno, greh je ne pomenuti dve ključne strane i na njima dva ključna kadra gde ovde Šetetov respekt za domaće i strane stripare dolazi do punog izražaja. Naime, na strani 81, u jednoj grupnoj „fotki“, rame uz rame se nalaze Aleks Ros, Moebius, Džon Bjušema, Hal Foster, Stanko Radovanović, Bojan Đukić, Esad Ribić, Žarko Beker, Jules Radilović, Radivoj Bogićević, Sergej Solovjev, Petar Meseldžija i masa drugih koje je malo teže locirati (primera radi, učinilo mi se da je brkato lice Dragana De Lazarea zavirilo negde u pozadini). Potom, likovi Simona Vučkovića i Dragana Stokića Rajačkog su obesmrćeni u licima svata Crnogorca i jednog Cuce. No, ono što fascinira je strana 29, gde je Šetet pored sebe (sebe nadvaput; njegovo lice je poslužilo i kao inspiracija za Vojvodu Stanka Ljubotinjanina, činjenica na koju sam Šetet nije baš ponosan jer tvrdi da mu je nestalo ideja i da je njegovo lice bilo privremeno rešenje) navodi i trenutno najaktivniji narod na srpskom i balkanskom stripu. U tom elitnom društvu vidimo razna imena. Tu se, tik uz Šeteta, smeška Antun Beretić, kolekcionar iz Sombora koji je prikupio enorman broj stripova, a koji nije jedini somborski izdanak devete umetnosti ovde. Tik do njega je Zoran Janković, alternativac čiji radovi odavno krase američko andergraund tržište. Sa svojim vremešnim licem, Miodrag Ivanović Mikica je tu pored mladog kolege, kao najbrže pero Srpskog Miletića i do dana današnjeg. Ilija Mirović se na trenutak vraća, tek da podseti ljude na njegov neumorni angažman na domaćem stripu. Onda sleduje jedno pošire lice koje bi moglo da se pomeša sa kakvim metalostrugarom ili mesarom, ali nemojte da vas mesarski osmejak prevari – to je Danilo Bogdanović, drugi Somborac na ovoj slici i organizator Somborskog internacionalnog festivala stripa i fantastike. Pored njega je ljudima poznata špicasta brada i markantne obrve iza kojih se krije pregršt scenarija i priča, i ne grešite ako vam se tu javlja Marko Stojanović iz Leskovca, organizator Balkanskih smotri mladih strip autora i tvorac „Vekovnika“. A Marko ne bi bio Marko da pored sebe nema barem jednog od stalnih saradnika – tik do njega je Sabahudin Muranović Muran, čovek koji em portretiše podjednako obimno i kvalitetno kao i sam Šetet, em je autor iza još jedne adaptacije koja sadrži Turke i potlačenu raju, „Hajduci: Gorske priče“. A ko bi o ovim ljudinama pisao nebrojeno mnogo tekstova nego eminentni Slobodan Ivkov, koji eto ga odmah pored Murana, a odmah pre dve vojvođanske gromade koje su minuciozno i aktivno gradile domaći strip. Pretposlednji, tik do Ivkova, je Dušan Duda Vukojev, čovek čiji je „Šrafko“ takođe našao put do Ilije Mirovića, i naravno nezaobilazni Bane Kerac koji se tu smeška i zatvara autorski krug. Isti autori će se, inače, u par navrata opet javljati duž „Gorskog vijenca“, mahom kao svedoci dok galantni i ponosni vladika Danilo odgovara Selimu veziru svojom epskom epistolom, sa citatom koji ne mogu da odolim a da ne prenesem u celosti:

„Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom.“

No, jedan glavni kuriozitet je namerno bio izostavljen odavde, a tiče se još dva ključna lika. Jedan od njih nosi ime serdar Janko Đurašković, a drugi serdar Ivan Petrović. Naime, kao što je slučaj sa dva Vuka (čitaj: dva Draškovića), i ovde vidimo par sličnosti. Ista kosa vezana u rep, sa prednjim vlatima koje opadaju. Ista bezobrazna faca koja se onako saturnino smeška. Ista ona divlja brada koja ne može da se propisno zauzda. Isti pogled koji je ujedno neminovno mračan i tajanstveno surov. Drage dame i gospodo, razočarenje vam ne gine – oba lika su inspirisana jednom osobom, a ta osoba je autor ove recenzije.

Šta se, pobogu, desilo? Pa, ukratko, Šetet je od samog starta planirao da serdar Janko bude baziran na meni. Međutim, kako je naišao serdar Ivan, nekako mu se lepše uklopio lik sa licem i delom ovog Svilajnčanina, te je nastavio da ga tako crta. Ali Janka nije promenio, te su obojica ostala ista. Dakle, da mi je neko rekao da ću se krajem 2020-te godine, usred ove papazjanije sa Coronom-chan, pojaviti u stripu i da ću da razgonim Turke na buljuke u Crnoj Gori uz Vuka Draškovića, Janka Veselinovića, Zorana Stefanovića, Vuka Karadžića i samog Njegoša, i to ne kao jedan nego kao DVA lika, verovatno bih ga pogledao popreko i krenuo da se smejem. Ali eto, Šetet je ovim svesnim odabirom pokazao jedan veliki respekt, i premda nisam neko ko žudi da mu se faca vidi kao inspiracija nekog lika, ne mogu a da ne budem dirnut. Sad mi samo trebaju kubura, jatagan i propisna lula.

Dakle, vidimo da Šetet voli da ispoštuje sebi drage osobe putem kreiranja likova u stripu, ali to se ne ograničava na strip autore. Ne, naprotiv. Gro bitnih likova je iz njegovog ličnog života, među kojima su ljudi koje smatra prijateljima za koje bi vrlo verovatno život dao. Samim tim, likovi Serdara Vukote, kneza Bajka, kneza Rogana, Tomaša Martinovića, Obrada, popa Mića, Grbičića i Fatime su svi do reda inspirisani bilo starijim članovima porodice Šetet, bilo saradnicima i prijateljima iz Donjeg Tavankuta, bilo drugim ličnostima koje su Šetetu omeđile život. Dve najključnije, doduše, su sestra Batrićeva i mladi ulak. Dotična je likom upravo Matilda Šetet, crtačeva supruga i neosporivo životna inspiracija, dok je ulak svojom pojavom njihov sin Boris. U poemi koja ima epske i legendarne elemente pune junaštva i čojstva, lepo je videti ovako dirljive trenutke i iza scene, pogotovo kada dođu iz pera majstora koji zna da ih ceni i voli bez granica.

Da, gro ovog teksta je otišao na reference. Jeste li ih brojali? Ja i te kako nisam, niti želim. No, pitanje se nameće samo po sebi: „pa šta ako je bazirao toliko likova na pravim ljudima? Svi crtači to rade.“ I to nije netačno. Primera radi, Vladimir Krstić Laci je Šerloka Holmsa za Francuze skicirao po uzoru na lik njegovog oca, dok je Bane Kerac obožavao svud redom da trpa plejadu autora iz Novog Sada, sa sve sobom. A nije novina ni to da se lica današnjih strip autora koriste kao lica novih fiktivnih likova, gde je najsvežiji primer Marka Stojanovića u serijalu „Projekat Venus“.

Ono što jeste novina, doduše, je upravo kvantitet i način prilaska materiji. Naime, Šetet je čitao „Gorski vijenac“ paralelno sa crtanjem, izjavivši u jednom intervjuu da nikada pre toga nije pročitao delo do kraja. Ovo je ujedno i jako smeli i jako nepreporučljiv potez, što se dalo primetiti u dvojnim ličnostima (ko za inat, Vuk Drašković i ja; hteo, ne hteo, ne mogu od istog da pobegnem) i u štamparskim greškama (na kojima se crtač izvinjavao, mada stvarno nije bilo potrebe), pa i omašci didaskalija (puno ima likova sa imenima Vuk, Janko, itd.) gde stoji ime jednog lika, a reči izgovara drugi. Međutim, ovakav pristup je Šetetu omogućio (ili bolje rečeno, nametnuo) zadatak da mora da razmišlja na nogama, da promisli gde će kog lika da udene i kako. A kako obožava da prenosi slike iz stvarnog života u fiktivna dela (kao i svi prolifični slikari, naposletku), Šetet se poslužio najboljim mogućim vidom laskanja – dao je Njegoševim ličnostima lica (neretko i ličnosti) pravih ljudi. Zato će, recimo, Draško poput Stefanovića da onako negativno reaguje na strane elemente i da potencira ono što Crnogorci u sebi imaju. Zato će iguman Stefan onako rečit i mudar da progovara vremešnim jezikom, a pak vladika Danilo, poput njegovog potomka, da bude verbozniji i sa nešto prefinjenijim vokabularom. Zato će se, barem u stripu, Danilo Bogdanović veseliti na skupu dok će Marko Stojanović zamišljeno da se smeška iz prikrajka na fenomenalnu igru reči vladike dok sastavlja pismeni odgovor veziru. A ono poklanjanje serdara Ivana igumanu Stefanu je, pak, Šetetova želja da ja, kao agnostik, pronađem veru opet. Moraću da ga razočaram, nije mu uspelo.

A kad smo kod vere, treba ovde dodati i onu treću podlogu, onu koja se ne ističe mnogo danas upravo zbog silnih tenzija, na toliko nivoa. Naime, živimo u vremenu gde (spremite se, ovo će biti neverovatno komplikovano) je jedno crnogorsko delo, koje govori o srpstvu, pravoslavlju i junaštvu, a koje je zabranjeno i prokazano u Crnoj Gori sa malim pomakom ka rehabilitovanju, izašlo adaptirano u strip a da je crtež radio jedan vojvođanski Mađar, i pride adventista, a kome je koricu radio jedan autor stripa poreklom iz Hrvatske, gde je upravo TA verzija završila na ćirilici, a gde je latinična verzija ona gde je tuš i naslovnu radio Mikica, autor iz maltene ne slučajno nazvanog Srpskog Miletića, i plus da je Ilija Mirović par originalnih tabli istog tog autora adventističkih pogleda poklonio sada pokojnom mitropolitu Amfilohiju, izričito ne-adventističkom duhovniku, a u čijem stripu se javljaju aluzije na ljude, autore, poznate ličnosti i fiktivne likove maltene svih vera, naroda i nacionalnosti. Čovek bi se zapitao kako se sve ovo desilo u ovoj i ovakvoj 2020-toj godini, gde sa jedne strane svaka vest koja iole promoviše nesrpsku stvar dobija epitet drugosrbijanstva i sorošarstva od strane ultradesničarskih mongoloida, a gde svaka vest koja iole promoviše srpsku stvar uvredi neoliberalne SJW dušebrižnike i zarađuje nekome epitet klerofašiste, naciste, rasiste, itd.?

Odgovor je jednostavan. Umetnost ne poznaje razlike. Poznaje samo raznolikost izraza i raznolikost poštovalaca istih.

Šetet, bez obzira na nacionalnu i etničku pripadnost, podjednako poštuje i Vuka Karadžića i Zvonka Bogdana, i Sabahudina Muranovića i Simona Vučkovića. Njemu je i osoba koja veruje i osoba koja ne veruje draga dokle god ima kvalitete koje on smatra vrednim. Samim tim, i Mirović i Roćenović su imali, pre svega, Šetetovu veštinu na umu pre negoli njegove afinitete verske i nacionalne prirode. Njima nije bio prioritet da strip mora da radi neki rodom Crnogorac ili Srbin. Ne, njima je kvalitet bio ključan, i kvalitet su dobili. E sad, šta će neko sa strane pomisliti o tome, to je već na njima, i tu slobodu svakako imaju. Ali ono što svakako MI imamo je kvalitetnu strip adaptaciju jednog od najlepših i neprevaziđenih dela jugoslovenske, pa i generalno slovenske književnosti, delo koje u sebi ima toliko inspirativnih trenutaka i pregnantnih izraza da će, uz ispomoć ove adaptacije, inspirisati na stotine (i ponavljam, stotine) budućih generacija.

Ono jes, malo će im biti čudno što gomila strip autora juriša na poturice, pogotovo autora koji se sa turskim striparima aktivno druže (naposletku, delimo iste boljke), i možda će im biti bizarno da vide Vuka Draškovića kako junački atakuje na narodne neprijatelje ili svira gusle sve u šesnaest, ali opet, bitno je da je jedna takva kvalitetna adaptacija među nama. Njegoš bi, vrlo verovatno, bio zadovoljan.

A zadovoljstvo leži u budućnosti, a i pomalo u prošlosti. Šetet je generacijski vršnjak nekim od naših najboljih stripara, ali je igrom slučaja (i pomalo nepravde) završavao vazda na periferiji. Imao je uspeha u nekim eminentnim sarajevskim časopisima (urednika datih časopisa ne pominjem zbog neverovatno bezobraznog pomašanja – spada u onu bratiju koja bi ovaj strip obeležila nacionalističkim, šovinističkim, itd.) i u lokalnoj štampi vojvođanskih Mađara, i tek pokakogde u izdanjima „Dečjih novina“, ali nikako dalje od toga. Njegov monumentalni uzdizaj sa, ni manje, ni više nego tri enormna albuma u manje od pet godina je impresivan, a s obzirom na to šta sprema, sa punim pravom se može reći da je ovo njegovih pet minuta. On je živi primer, sa svojih 67 godina, da nikada nije kasno uspeti u onome što volite. Takođe je i živi primer toga kako sve stvari teku jedna kroz drugu, kako je povezanost među ljudima dublja i suptilnija no što se to čini, i kako i povrh svih ovih negativnih stvari možemo da računamo na malo stare, dobre dobrote i čestitosti, da ne kažem „čojstva i junaštva“.

Tekst sam se lomio kojim citatom da počnem, te sam odabrao meni lično najdraže stihove iz „Gorskog vijenca“, dela, inače, koje je moj rođeni otac znao napamet i koje mu je posebno priraslo k srcu dok je odrastao. Tome je, ne malo, doprinela činjenica da krak naše porodice vuče poreklo iz okoline Herceg Novog, među Bokeljima, na samom prostoru koji će, doduše mnogo kasnije, postati deo jedne od dve južnoslovenske države koje su samostalnost dobile tek nakon Berlinskog kongresa. Jeste, od dva lika koja nose moje nikad prijatno lice, nijedan nije vladika Danilo, meni lično najdraži lik iz Njegoševe poeme, ali upravo njegove reči moraju da počnu ovaj tekst. I premda sam se lomio za taj uvodni citat, za odjavni nemam dileme. Odjava ovakvom delu i treba da sadrži poruku da delo nadživljava autora, i samim tim što je Njegoša stripom Šetet vratio među nama, na nov i kreativan način, obezbedio je sebi deo te besmrtnosti kakvu samo stvaralac može da uživa. Ergo, valjalo bi skončati ovaj tekst rečima barda:

„Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi!“