Zorica Tijanić o knjizi Sretena Vujkovića – U pletivu sveta
Pre nekoliko dana me zatekla tužna vest, da je preminuo moj dragi prijatelj, književnik Sreten Vujković. Imala sam čast da bude moj prijatelj, da mogu da ga pozovem i pričam sa njim o vremenu, njegovoj deci, poeziji, knjigama, Banja Luci, detinjstvu, lepim vremenima i o budućnosti. Sada meni ostaje budućnost u kojoj ću ga se uvek sećati po toplini i skromnosti velikog čoveka i pesnika, a vama ostavljam jedan mali zapis svog viđenja njegove poslednje knjige… Ostaje ponos i čast što sam imala priliku da čitam i pišem o njegovim pesmama… Ostaje nostalgija i tuga, ali i nada u ponovni susret… jednom. U znak zahvalnosti i sećanja na dragog Sretena…
„U pletivu Sveta“ je nova knjiga srpskog pesnika i književnog kritičara Sretena Vujkovića. Sam naslov po mnogo čemu neobičan, otkriva interesantne tematske celine posvećene životu i pre svega čoveku našeg vremena. Kada kažem našeg vremena, mislim na vreme koje delimo na pre i posle raspada Jugoslavije, jer nepobitna je činjenica da smo u tom vremenu živeli dva različita života. Jedan, kojeg se rado sećamo kroz slobodno i lepo detinjstvo i mladost, književne uzore, zavičaj i prijatelje, i ovaj sada u kome smo svedoci najkrvavijeg građanskog rata, od kojeg se još uvek oporavljamo. Zato je ova knjiga bila potrebna, da nas uputi na razumevanje suštine života uz koloplet pesničkih celina, koje su mala filozofska dela i koja se bave čovekom i smislom života uz sve one obične, jednostavne svakodnevne važne stvari, koje zapravo i čine jedan život. Ona su autobiografska, ali svako od nas će se u njima pronaći i prepoznati nešto svoje. To ovoj pesničkoj knjizi samo dodaje vrednost.
Dobra poezija se ne može naći na Internetu. Ona je uvek ispred svog vremena i zato nema industriju koja bi je podržala. Bar ne na način na koji bi to država trebala da obezbedi dobrom i kvalitetnom piscu. Ona se sama izdvaja, baš kao i poezija Sretena Vujkovića; ima polje svoje pažnje, izdvojene činjenice koje upotpunjuju sliku sveta. Ima svoj krug čitalaca. Poezija je uvek veoma lična, proživljena i iskrena. Pesme su u središtu zbilje, u kojima pesnik govori o ljubavi, snazi i hrabrosti potrebnoj da se čovek uhvati u koštac sa životom i svim onim što mu tokom njegova veka donese. U strofama koje sublimiraju pesničke i životne poruke, rimom i asonancama, odlikuju se tematskom raznovrsnošću, a melodijski su harmonizovane poput kompozicija. Takođe bismo mogli reći da su slikovite, jer donose čitaocu atmosferu duha u kome su pisane. Vraćaju nas u vreme i na mesta gde je pesnik proživeo svoj transkript i sakupivši misli, zabeležio da se zapamte i nauče.
Usklađenost stiha sa okruženjem, sa unutrašnjim u čoveku, smešta ga u prostor ispunjen ljubavlju, jer ako je ova pletisanka jedno tkanje, njena potka može i mora biti isključivo Ljubav i to podvučeno velikim slovom, baš kao što i pesnik ispisuje, za njega važne reči velikim slovima, bez obzira na red reči u strofi.
I što je ta potka jače i čvršće vezena, ima veću snagu i tako iz Središta, kako glasi prvi deo knjige, preko životnih stanica i podlugova stiže do svog (ra)zbira. Tu pesnik mora razabrati svoje misli da bi mogao ponovo da ih sabere i sumira u sve ono što čini jedan životni čovekov vek. Ne samo ono što ga čini, već i ono što ga određuje.
U tom poslednjem odeljku progovara o nekoliko prolaznosti, opštoj prolaznosti, svojoj ličnoj, prolaznosti kroz staze i stvarnost. Progovara o bedi i nadi da postoji raj, ali ne samo kao paradigma, već paralaksa. Stoga kod Sretena imamo i bedu i raj, ali ono što je upečatljivo jeste njegovo „Rasulo zbira“:
„Našao me život korz rasulo Zbira
Pa jasno se vidi da me Mrak sabira.“
Svemir pesničkog slova vodi nas do raja sagrađenog od lavirinata, koji je meka za tragače sušstva. Razumevanje stvarnosti je jedan od zadataka savremenog čoveka, ovog novog doba, posleratnog, iz drugog života, jer je nužan kako bismo mogli funkcionisati na jedan etički i moralan način.
Ova knjiga stihova potpuno opravdava svoj naslov. „U pletivu Sveta“ pesnik od samog početka plete svoj životni vez u sonetnom vencu. Njegov izraz je autentičan, obavijen sematničkim aliteracijama, rimovanim strofama, koje nude niz asocijacija. Na taj način svom poetskom izrazu daje interpretativnu dimenziju koja je prirodno intonirana redom reči. Pesnikove misli i osećanja simbolično su i figurativno predstavljene mozaikom tema koje otkrivaju životnu zagonetku. Pesnik oseća budućnost, ali odgovora u ovom životu nema i baš kao što nam Aleksandar Blok beše poručio da ne treba ni čekati odgovore. Sretenov je „Kako Jest Moguće“. Treba se boriti i izboriti sa izazovima koje vreme pred nas postavlja.
„Pa zašto smo Takvi sebe smo pitali,
Odgovor naš beše Kako Jest Moguće
kroz život sve znati graditi što više
a samo sa takvim htenjem nismo mali,
i na Zemlji stresnoj zidamo svi kuće
a bez Kuće Svakog Vreme će da briše.“
Zagonetke i odgonetke života skrivaju svoje najdublje tajne. Jedna od Tajni smeštena je u „Neznanoj knjizi“, koju nam pesnik otvara, stranicu po stranicu, vodeći nas do pravog smisla i suštine, učeći nas da se hrišćanski prepustimo veri, nadi i molitvi. Tu je i moralna poruka kojom treba da smo vođeni. Samo na taj način čovek može da oseti prosvetljenje.
„Biće sve Onako Kakav Svet će biti
jer Tako Ti Piše u Neznanoj Knjizi,
sve Ovce na Broju svi Vukovi siti,
niko Nikog više ne sme da ponizi.“
***
„Iz neznane knjige prosvetle ti reči,
da ti kroz Stvarnosti Svet dušu izleči.“
Soneti su posvete njegovom grmečkom poreklu, roditeljima, sestri, supruzi, prijateljima, banjalučkim uresima, Branku Ćopiću i svima koji su obeležili njegovo odrastanje, mladost i zrelo doba. Literarni put književnika i porodičnog čoveka, čiji je uspeh i uspeh njegove porodice pokazuje nam da nije lako prohoditi, izboriti se za sreću u različitim konfrontacijama, otrpeti nepravdu, oćutati je, reći svom životu da ga razumeš iz sopstva, i to u onim trenucima, kada pobegneš iz sebe, da bi mogao jasnije sagledati Svet kroz širinu Svetlosti.
Potom beži od pesme, pa natrag u pesmu. Beži od sveta pokušavajući da u vremenu koje je prošlo pronađe ono što je sada, da zaustavi trenutak, da sakupi na svih ovih 270 stranica trenutke koji su vredeli i koji će ostati u amanet poštovaocima njegovog dela. Prohodi naš pesnik kroz samoće, u molitvi, u vremenu koje postoji za sreću, za poeziju, za vozove, za ono vreme koje dolazi, u danu koji pristiže i koji se gasi.
Posvećuje svoje delo životu, zavičaju, igri sudbine, ratnim vremenima, izazovu, razumevajući pre svega život i sve njegove manifestacije. Igra se Sreten Vujković sa pletećim iglama, pa plete svet, a svet plete njega i njegove stihove u rime. Melodično ređa naslove dahom i duhom, u tami i na svetlosti, pre svega ravno u središtu života – njegovog suštva i stvarnosti, gde zalazi u dubinu bića svog naroda.
Refleksivnost u njegovoj poeziji je nukleus psihološkog i filozofskog gledišta, kojem on pristupa veoma studiozno modelirajući sistematski i tematski spektar sadržaja. Pesme su lirske, vraćaju u tradiciju, duboko subjektivne, odraz života, raspoloženja i vremena kojeg se pesnik dotiče u suštini.
Njegovu estetiku karakteriše metričko-ritmička disciplina. Osetljiv na formu, u svojoj poeziji spaja liriku sa duhom tradicije svog naroda, sklon metafori, te tako sublimira poruke kojima čini da njegova poezija vodi u analizu misli. Nadalje nas smešta u predele pejzaža, raspoloženja, različitih stanja, borbi, promišljanja, zaključivanja. Tu je jezgro vremena koje dolazi i demistifikuje ego. Veran matici, osluškuje glas naroda, pa poeziju posvećuje rodnoj grudi, običajima kraja, mistici gledanja u šolju, snovima i drugim emotivnim uspomenama.
Poezija je posvećena umnogome zavičaju, ali to Sretena ne čini zavičajnim pesnikom, već naprotiv, po vokaciji filozof, peva Srpskom Vukovaru, velikim slovima kliče ćirilici i Vuku Karadžiću. Vraća nas Matici, podsećajući na tradiciju i vreme u kome život kao zavera, provejava i u veri ga spašava. Više je to hrišćanski element koji ne naglašava, već ga osećamo kako provejava kroz njegove postulate.
Peva o traženju sreće i Kući sa dvoja vrata, gde je nekad bilo dečijeg smeha. Tu su Ognjište i Badnjak; Kuća u kojoj je nekada bio život i sve ono čega nema, jer život mora da ide dalje, svake godine se mora dočekati Božić ali ni jedan nije isti, niti su isti ljudi sa kojima će ga sačekati. Ta kuća je nekada bila njegov Dom i slika njegovog bića.
Sklad i smisao davanja su dvostruki blagoslovi. Čovek je srećniji dok daje, kad ustane i sa teretom biva lakši, jer svaku dobrotu zahvalnost uzdiže do neba. Davanje je više od dobra. Čovek vremenom duhovno raste i evaluira. Svaki je rat pad čoveka i humanizma u jednom društvu. Davanje i zahvalnost su smisao i suština bića, jer ako uzmemo da je život samo jedan dar, onda je on najmoćniji od svih darova prirode. Ima svoj početak i kraj, a ono između čovek mora da osmisli i izabere način na koji će da obeleži svoje postojanje.
Sreten Vujković je svojim književnim radom, obeležio jednu modernu književnu epohu i sve fragmente uspomena smestio u svoju pletisanku, u koju je utkao ljubav prema bližnjima, otadžbini, tradiciji, svom narodu, dotičući se sudbine malog čoveka na ovim prostorima, progovorivši o suštinskim pitanjima života… metaforički i simbolički predstavljenih.
Naposletku u pesmi „Boravak“ govori o životu kao o privremenom boravku na Zemlji:
„Mene će Godine Jednom Da Saviju
i moraću tada u svoj Mir prileći
Pa Vama govorim Da svoju Slaviju
Usmerite s mišlju ka osobnoj sreći….“
Pesnik poručuje svom čitaocu da treba da živi ovaj život, i da mu Nebeske Daljine uvek budu „Plave“. Kraj života smibolično predstavlja kao nešto uzvišeno i toplo, što je zapravo novi početak neke druge dimenzije i večnosti.
Naš je pesnik snovljivi Jovandeka iz Ćopićeve Sljezove bašte, onaj što nostalgično sneva neko drugo prošlo vreme u kome je bilo lepše sanjati… a Ono Ino što je pred nama, novo je vreme, ali jednako ćudljivo i čudesno lepo, sačuvano u nebeskom pletivu Sretenovog sveta.
Mr Zorica Tijanić, književnica i novinarka
Beograd, 26. decembar 2022.
