Kad su deca mala trudimo se da ih uvek imamo na oku i retko razmišljamo da im se nešto može desiti. Ipak, u prepunom parku sa dvoje ili troje dece, lako se može desiti da se jedno popne na vrh penjalice i da, dok ga ubeđujete da siđe, drugo izgubite iz vida. Ili, kada dete malo poraste, pa postane normalno da samo odlazi u školu i ostaje samo kod kuće, a vas briga ne napušta. Zbog takvih situacija važno je da vaše dete neke stvari zna unapred. Može li vaše dete reći da zna sve ovo što sledi u tekstu?
Znam kada i kako pozvati pomoć, znam telefonske brojeve hitne pomoći (194), vatrogasaca (193), policije (192).
Nikad ne pišem svoje lične podatke na predmete i druga mesta na kojima ih svako može videti.
Razgovaram sa svojim roditeljima o stvarima koje su mi se dogodile, a koje me plaše i zbog kojih se osećam nelagodno ili tužno.
Znam razliku između “dobre” tajne i “loše” tajne. Dobra tajna je zabavna i zbog nje smo veseli, poput iznenađenja za rođendan. Lošu tajnu je neprijatno čuvati i zbog nje smo uznemireni. Takvu tajnu treba da poverimo roditeljima ili drugoj odrasloj osobi u koju imamo poverenja i to nas ne čini “izdajicama”.
Znam da je stranac svako koga ne poznajem dobro. Iako te ljude prepoznajem (prodavac u marketu, poštar…), sve su to stranci. Stranac može biti osoba koja je ljubazna prema meni i zna moje ime, ali svejedno nikada nigde s njim ne odlazim, bez prisustva roditelja. Strancima nikada ne govorim svoje puno ime, gde stanujem ili druge lične podatke.
Izbegavam da se potpuno sam/a igram van kuće ili na javnim mestima.
Kad hodam blizu puta, uvek idem stranom kojom mogu da vidim automobile koji mi dolaze u susret. Oprezan/na sam kad vidim da se neki automobil zaustavlja blizu mene. Nikad ne idem kraćim putem ako se radi o usamljenim ili napuštenim mestima.
Znam da ne smem da se zaustavljam pored stranaca u nepoznatim automobilima, iako se stranac u automobilu može činiti nasmejan i ljubazan. Ako treba da bežim, trčim u suprotnom smeru od onog kojim nepoznati automobil dolazi.
Ako sam u opasnosti, znam da je za mene bolje ako vičem i bežim, nego da pokušam da se sakrijem. Ako mi pristupi stranac s čudnom ili lošom namerom, ja ću vikati “upomoć”, trčati prema drugim odraslim osobama i reći im šta se događa.
Ako se nađem u nevolji, u redu je da vičem i da se borim – treba da pokušam da učinim sve! Vikanje je najvažnije, treba da vičem; “NE”, “UPOMOĆ” ili “VATRA” – kako bi privukao/la pažnju drugih ljudi.
Znam da kad sam sam/a kod kuće, treba da zatvorim prozore i zaključam vrata. Ako se vratim kući, (a znam da roditelja nema) i zateknem otključana vrata ili razbijen prozor, otići ću kod osobe koju dobro poznajem ili ću se vratiti u školu i obavestiti odrasle osobe o događaju.
Znam kako da nazovem roditelje ili druge osobe u koje imam poverenja, ukoliko sam uplašen/a kad sam sam/a kod kuće.
Ako začujem zvono na vratima kad sam sam/a kod kuće, znam da prvo treba da upitam “Ko je?”. Nikada ne govorim da sam sam/a kod kuće i nikad ne otvaram vrata ako sam sam/a kod kuće, osim kad mi roditelji kažu da će neko doći.
Telefon: Znam da nikad ne smem da kažem da sam sam/a kad na telefon nazove stranac. Ako zvoni telefon, pustiću da se uključi automatski telefonski odgovor ili ću reći; “Mama/tata se ovoga trenutka ne mogu javiti, ali su me zamolili da preuzmem vašu poruku.” Ako s druge strane začujem čudne zvukove ili reči koje me plaše, spustiću slušalicu i o tome obavestiti roditelje.
Internet: Znam da nikad ne smem da dajem svoje lične podatke (ime i prezime, adresu, broj telefona…) na internetu ili osobi koju sam upoznao/la putem interneta. Znam da nikada ne smem ugovarati susret s osobom koju sam upoznao/la preko interneta, bez znanja i prisutnosti roditelja.
Izvor: Lukin portal za djecu i obitelj
