Džef Kini, autor bestselera “Dnevnik Šonjavka”, rođen je u državi Vašington, ali je u duhu američkog života i dinamizma promenio više prebivališta, uglavnom u istočnom delu zemlje (što verovatno utiče na prećutni izbor lokacije na kojoj se odvija čitava priča…), dok se sa svojim porodičnim gnezdom nije skrasio, već duže vreme, Masačusetsu. Pored toga što je postao slavni pisac i kreator (i zvanično uvršćen među uticajne ličnosti!), Kini je i dizajner video igara, što će se odraziti i na dočaravanje preokupacija glavnog junaka knjige, i uopšte, time ilustrovati jedan od značajnih segmenata života savremenih klinaca.
Ova knjiga je i svojevrsna blaga satira o savremenom načinu života, ličnim slabostima, problemima i potrebama, porodičnim odnosima, prilikama u školstvu i drugom – vrcavo, ali korektno omeđeno i odmereno.
Na početku ove pripovesti, Greg se ograđuje od potrebe da piše tamo neki
sentimentalni dnevnik kome će se poveravati i tako to, ali dovoljno je i time, uz još neke detalje (nošenje izvezene torbice…) da privuče pažnju u nekim krugovima, pa da uzgred bude etiketiran kao ‘seka Persa’ (sissy). ‘Dnevnik’ je zapravo pun konkretno opisanih doživljaja, kao i ilustrovanih zamišljenih situacija (društveno-istorijski osvrt, ili uzgred kao: “Jednom kad budem bio bogat i slavan . . “), uz dosta opisa njegovih drugova, po potrebi sa otvorenim izražavanjem nezadovoljstva na sopstveno okruženje (ličnosti (uz po nekog morona), prilike u školi, porodici, društvenoj zajednici…) sa po nekim bistrim i umesnim zakljulkom. Na udaru kritike je i njegov, silom prilika, najbolji drug Ro(u)li (Rowley Jefferson), o kome će kasnije biti reči.
Dakle, taj Greg Hefli…
Gregori, Greg Hefli (Gregory Heffley) je dečak koji se kroz čitavo ovo pripovedanje provlači sa svojih 11-12 godina – ako nije dovoljno naglašeno, on očito pohađa nižu srednju školu, uzevši u obzir specifičnosti i opcije školstva u SAD, tako da nije baš dovoljno precizno reći samo srednja (eventualno prelazna, intermediary school). On živi u neimenovanom gradu, verovatno na Severoistoku zemlje, u relativno normalnoj, prosečnoj porodici, s tim što se često nađe uklješten između grubog i nadrndanog starijeg brata Rodrika i razmaženog ali lucidnog mlađeg brata Menija (Manny), kome još uvek nekako sve ide na ruku! – Što se tiče Rodrika, on već deluje pomalo raspušteno (ispušteno?); u nekim momentima se vidi da još uvek ima neke veze sa školom (to mu očito nije jača strana!) i da se roditelji tu i tamo trude da ga pritisnu gde treba i pravilno usmere, ali preokupacija mu je zapravo angažovanost u hevi metal bendu Pune pelene (usled pravopisnih manjkavosti, kod nas nekako prevedeno kao Pütni plen; ostaje malo nejasno koliko on zapravo uopšte pravi profesionalni proboj sa svim tim), a sa svojih 17-18 godina već vozika i kombi; on ne propušta priliku da da bude neuviđajan prema Gregu, da ga o malo koristi i da mu pravi zvrčke, ali vremenom i taj pristup se ublažava, a i njegovo prisustvo u ovim priključenijima postaje manje značajno…
No, da se navratimo na Gregorija… Gregori je ponekad tako… šarmantno samoljubiv! Znamo da nije naročito otresit, ali je
opterećen svojim položajem u društvu; on se svakako trudi da udesi sebi neke pogodnosti, ponekad je prosto iritantno nemaran i inertan, nastoji da izbegne odgovornosti, obaveze i napore (u školi i porodici; izbegava, npr. obično sortiranje svog veša…), sklon je i nekim preteranim i neobičnim strahovima, gadljiv na neke sitnice, naravno okleva da prizna kad nešto zabrlja (uglavnom zbog nemarnosti – bude i nesporazum u pitanju, ali i manji nestašluci, ili nek nepromišljeni projekat…) ali svi mi koji uživamo u njegovim dogodovštinama jednostavno ćemo slegnuti ramenima i reći : “Ah, dete je to… biljka koja se tek savija…” itd., te u suštini vidimo da ipak nosi neku žicu korektnosti i odanostu; zna da priredi po neku zvrčku, ali retko zaista biva zločest.
Nema potrebe da naglašavamo koliko Greg obožava video igrice! Voli i stripove, te će se i sam ogledasti na tom polju, što ovom ostvarenju pruža određenu metastripovsku dimenziju… Naravno da mu je uživanje uz video igre s vremena na vreme uskraćeno i ograničeno usled kazne, ili nastojanja roditelja da ga pravilno i zdravo organizuju – često zapažamo majčin trud da razvije prisne i sadržajne porodične odnose, razvije čitalačku svest i sl., što ponekad čini sa dosta entuzijazma, oslanjajući se na raniji pedagoškog rada, i svakako to čini predanije i efikasnije od nešto zauzetijeg i razdražljivijeg tate koji se, možda ne baš dovoljno razrađeno, ipak vodi zdravom idejom da nijedan njegov sin neće biti mlakonja…
– NASTAVIĆE SE –
