Drugari, od strašne table spopadnu me muke,
kad pred nju izađem tresu mi se i noge i ruke.
Sve se plašim da će da puknu bruke
ako se zbunim, pa stanem…Ko će znati još i šta su štuke?
Odjednom sve naopačke krene,
ma čini mi se da baš svi gledaju mene.
Pa pilje, zure, kolače oči…
Ko će tada sve tačno da sroči?
U tom trenu, pred tablom moja divna učionica
postaje najstrašnije mučionica.
Pamet ode ko zna kuda,
ko da postanem dvorska luda.
I onda moj voljeni učitelj
postaje strašan mučitelj.
A pred tablom drugari, svi učenici,
ko ja postaju mučenici.
E, tada mi i učenje
više liči na mučenje.
Da mi je samo znati šta se u toj tabli krije,
ko da u njoj palacaju zmije!
Još ću da počnem i da je sanjam,
kako se sa slovima i brojevima ganjam.
E, tako više neće moći,
znam ko će mi pomoći.
Moj učitelj, roditelj i moji drugari
učiniće da se tabla prevari.
Uz dobar savet, rešeno je, svakoga dana
izlaziti pred tablu dok ne zaceli rana.
Pa nije valjda tabla jača od mene,
ima pred nju hrabro da se krene!
Na njoj ću da nacrtam cvet što ga deca vole
pa će posle da stoje pred njom dok ih noge ne zabole.
Nacrtaću i jedno srce, mašnicu i smešnog smeška.
Gle lepe table! Ne, nije greška!
E, sad je sve u redu, sada sve valja.
Od dvorske lude – sada sam poput kraljice i kralja.
Pa mi sada sve pomalo smešno
kako sam bila dete neutešno.
Kakva strašna tabla, kakvi bakrači…
Moj osmeh je od svakog straha jači!
