Kako se pravi bosanski lonac na vojvođanski način za srpsku publiku? Pa, Beograd, galebovi, austrougarski car Josif II, šajkaški bataljon, islamski misticizam, morije, Đavolja varoš, hidra, beogradski tuneli i lavirinti, po koja pomužena krava, po koja prsata devojka, po koji pokolj po pokolenjima protkan protokom provrele plazme (ne keksa) – dobijate „Zerb: opsadu Beograda“. Ovaj strip je potekao iz pera Radomira Miljojkovića, profesora srpskog jezika i pisca poreklom iz Žablja, inače dobro upoznatog sa istorijatom Šajkaške i njenog bataljona, i crtačkih sposobnosti Stevana Đakovića. Rađen je u crno-beloj tehnici, izdat pod pokroviteljstvom Sekretarijata za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine za 250 godina Šajkaškog bataljona (uz još par književnih dela) i u ambicioznom tiražu od 1.000 primeraka.
Pre dalje priče o „Zerbu“, bolje bi bilo odmah u startu naglasiti par vidnih mana stripa, pre prelaska na znatno veće i primetnije vrline. Đakovićev crtež ovde pomalo popusta na nekim mestima, a vidljiva je i repeticija jednog interesantnog elementa – naime, 90% crteža ljudi u stripu je nacrtano sa zjapeće otvorenim ustima. Na jednoj tabli, od devet kadrova i dvanaest ljudskih figura, tek tri imaju zatvorena usta. Druga mana je odsustvo ženskih likova, tačnije retko prisustvo ono malo sporednih cura koliko ih ima. Dalje od toga, treća i poslednja mana bi bila lektura na stripu; puno je progutanih slova, izostavljenih ili izvrnutih reči, manjak verzala i odgrizanje interpunkcije.
Međutim, ignorisanje stripa zbog gorenavedenog bi bio zločin. Priča o Savimiru Apiću i njegovom simpatičnom poduhvatu je savršeno propratno delo o Šajkašima za mlađu publiku. Gde knjiga Stevana Slavnića „Šajkaški bataljon“ nudi istorijski kontekst i naučne podatke, tu „Zerb“ nudi zabavu kakvu samo fantastika i strip mogu. A radnja je lagana – Savimir, zatvoren u tamnici poput Marka Kraljevića pred sudbonosni megdan s Musom Kesedžijom, dobija zadatak od austrijskog cara da prodre u Beograd i otvori vrata ne bi li Austrijanci prodrli i zadali poraz Turcima zauzimanjem istog. Deluje dovoljno komplikovano-prosto, ako se uz to ne doda fakat da Osman paša u svojoj službi ima i šejtanovog slugu Jusuf-hafiza, koji koristi crnu magiju u korist Turaka i na štetu još-ne-agresora. Jusuf poziva Morije, malečke vile spremne da u svojoj adolescentnoj fazi smaknu živote svemu što je ljudsko i još kroči zemljom. A da, i pod Beogradom živi sedmoglava hidra.
Puno toga vredi raspraviti glede ove radnje, a tekst će se držati dve bitne karakteristike. Prva je crno-bela tehnika koju Đaković koristi do najčistijih minimalističkih efekata. Poput Majka Minjole, ovde se crno i belo tek toliko dopunjuju da označe gde nešto počinje, a gde skončava. A opet, dovoljno je sakriveno zarad potrebe priče, ili pak estetike, ili drugo pak misterije. Neretko će ka čitaocu samo da se iskolače nečije oči, ili ispruže ruke, ili sevnu očnjaci. Dan i noć su jasno naznačeni; prostonarodno rečeno, jedno je belje, drugo crnje. No, pravi bonus jesu borbe na vodi, koje kao da su izletele iz „Grada greha“. Dovoljan je oblik kontrastiran pozadinom, ni manje ni više.
Druga bitna karakteristika je pripovedna sposobnost Miljojkovića. Zerb, pomenuti Savimir, je možda jedini koji je donekle jednodimenzionalan. Nije da nema razvoj – vidimo ga kako priča sa majkom, kako ima istorijat sa različitim osobama u toku radnje stripa, kao i nagoveštaja odnosa sa ljudima (tačnije, ženama…dobro, ženom) neprisutnih u priči. Sa druge strane, mahom svi ostali likovi imaju obrise svakodnevnih ljudi. Car i njegovi ministri i plemići su podjednako uplašeni dalje akcije koliko i spremni da deluju. Savimirovi prijatelji i saradnici, većinom i sami neko sitno plemstvo, ne zaostaju za ovim. Na očima im stoji ono kolebanje po pitanju pripadnosti i privrženosti. Rade za cara i ne izdaju ga, to je jasno. Srbi su koliko i njihova braća ispod Save i Dunava pod Turcima i učiniće sve da pripomognu gde i kada treba, i to je jasno. A paralelno sa njima, Šajkaši su ona klasična tervenkastična banda koja prvo pije, onda pije malkice više, onda udara. I Savimirova majka je ona ustaljena seoska žena, ona koja brine o svom sinu ali koja stoički guta knedlu kada ga ispraća u verovatnu, mada ne i sigurnu smrt.
Još jedna bitna deonica karakterizacije Miljojkovićevih likova jeste to što niko nije savršen. Za razliku od stripa, nema crno-belih ljudi. Recimo, pop Pajsije je klasična kukavna individua koja hoće komfor svog manastira. Gotovo se nerealno na tom polju uklapa u stereotipe popova u domaćoj usmenoj i pisanoj tradiciji. Što ga, opet, ne sprečava da adekvatno radi posao popa i uspešno anatemiše beštije pod Beogradom uz pomoć Svete vodice i krsta. Sa druge strane, Osman paša nije zlo stvorenje bez iskupljujućih kvaliteta. U svojoj interakciji sa Jusuf-hafizom nazire se strepnja i kritika zla, makar ono bilo i potrebno poput Jusufa. Zreli ljudi upravo i razmišljaju u tom pravcu, sa preispitivanjem sebe i svojih odluka, čak i onih za bolje dobro sebe i sebi bližnjih. Austrijski plemići su gladna banda, ljudske životinje u odeždi ljudi. I oni jedu kulen i smaraju se na sastancima. A zanimljivo je pomenuti i falinke samog Zerba. Apić nije u zatvoru bez razloga. Zerb je, u maniru Omer-paše Latasa jedan poveći ženskaroš i ispičutura, te je epska borba koja ga smešta u tamnicu najverovatnije ona kafanska.
Po svom okruženju, po svom internom univerzumu, „Zerb“ je jako blizak domaćim stripovima „Postelja od gloga“, „Zduhać“, „Pod vučjim žigom“, „Vekovnici“, „Beskrvni“ i „Družina Dardanele“. Poput njih, „Zerb“ rabi mistične i natprirodne magijske elemente u svrhu pričanja interesantnije priče. Samim tim, pored „Grada greha“, sličan je i drugom Milerovom ostvarenju „300“, sa scenama maltene prenetim iz navedene grafičke novele. Dizajni stvorenja i kadriranje, pak, ostaju Minjolini, s bitnom razlikom što to nisu mišićavi Spartanci niti đavoli gigantskih ruku, već par Srbendi na čamcu. Prema tome, iako „Zerb“ ne nosi sa sobom dubokoumne poruke ili epske storije njemu bliskim domaćim naslovima odozgo, on dostavlja kvalitetnu dozu akcije, humora, visprenosti i tek toliko patriotizma da zavredi jedno komplicitno klimanje glavom iz zadovoljstva.
I da, možda je Đaković mogao malčice više da poradi na crtežu. I da, možda je lektor mogao da pročita još koji put strip i ispravi greške u kucanju. Ali ako je to vrhunac problema koje jedan strip ima, onda je strip zaslužan a. poklonjene pažnje znatiželjnih čitaoca, i b. nastavka. Zerb je možda otplivao sa popom i obližnjim galebom da cuga alkohol dalje od austrijskog apsa, ali nije zgoreg okrenuti čamac u pravcu nove pustolovine. Sa šajkom ili bez nje. Ali ipak s njom.
