spot_img

Sto godina od odlaska ALEKSE ŠANTIĆA

Jutros mi je sa ekrana kompjutera u vidokrug, prvo uleteo, ovaj post koji je na svoju stranicu postavila Jelena Jeca Dragašević, koja je isti, pozajmila sa stranice njene prijateljice Jelene Milenković.

Tako su me dve Jelene uvele u ovu priču o Šantiću koju moram da citiram:

”Preminuo je 2. februara 1924. godine u Mostaru. Kada se čulo za njegovu smrt, „Mostar je sav bio u crnini“. Sve radnje, svi dućani su bili zatvoreni, a narod je krenuo ka kući Ćorovića da oda poslednju počast „najvećem pesniku po duši i srcu“. Brojne delegacije, srpske, hrvatske i muslimanske su doputovale u Šantićev rodni grad, neki su pešačili i po 40 kilometara, da po pravoslavnom obredu isprate velikog pesnika. Čak je i mujezin, u trenucima kada je povorka prolazila pored džamije, sa minareta otpevao poslednju molitvu praštanja.“ – tako kažu.

Kažu i drugačije, da je bio slab, psihički bolestan, frazeolog, bez dubljeg izraza.

A ja kažem da sam promašila vek. ”

„I u času bujne sreće

I kad tuga uzdah sprema,

Moja ljubav pjesmu kreće:

„Što te nema, što te nema“…“

Moja večita inspiracija – Aleksa Šantić!”

Pisao sam o Šantiću, pesniku neobičnog senzibiliteta čije smo pesme učili napamet što zbog zadataka (”Ostajte ovdje” u osnovnoj i ”Veče ne školju” u gimnaziji) a ostale bogami zbog šaputanja na uvo nekoj gimnazijalki iz literrne sekcije. Na Šantića nas je podsećao i Pero Zubac sa ”Mostarskim kišama”, ali ponajviše Crnjanski sa njegovih tri rečenice o tome zašto ”nikad nije sreo tišeg čoveka od Šantića”.

Pošto sam već jednom, možda i više puta pisao o tome, da se ne ponavljam, uzmite „Liriku Itake i KOMENTARE“ i tamo ćete pročitati šta se desilo i zašto se Šantić ”nije nikad ženio”…

Hteo bih da iskoristim ovu priliku i da vas podsetim na seriju o Aleksi Šantiću koja je krajem osamdesetih pa i početkom devedesetih išla na TVSarajevu ali mislim da smo je gledali na RTS ili RTB 1 programu, zapravo prvih 9 od ukupno 10 epizoda. Aleksu Šantića je igrao Branislav Lečić, i deseta epizoda, zbog početka rata nikada nije bila prikazana! Mislim da bi bila velika stvar i zbog ovog uvodnog pasusa da se serija reprizira, ali sa svih 10 epizoda! Pretpostavljam da je tu potrebno malo dobre volje i verovatno male potrage za tom poslednjom epizodom. Ne mogu da verujem da je nema u arhivama naše televizije ako kulturni poslenici i zaposleni u RTSarajevo ne mogu ili ne žele da je pronađu.

Razumećete, da pored pravih i školovanih znalaca Šantićeve lirike i njegovog uticaja na celokupnu književnu scenu stare Jugoslavije, ja ne bih na današnji dan o njegovim pesmama, ali se sve nešto mislim, pročitaće neko ovo o prekinutoj seriji, i učiniće nešto, jer Aleksa koga je voleo i poštovao vasceli, ne samo pravoslvni već i muslimanski pa i katolički svet, nije to zaslužio.

Milan Pajević
Milan Pajević
Rođen 1952. godine, u Užicu, u porodici prosvetnih radnika koji su u to vreme službovali u Bosanskoj Vozući. Obično kaže da je prohodao (detinjstvo i niže razrede završio) u Virovu, osnovnu u Arilju, gimnaziju društvenog smera u Požegi, i kada su svi očekivali da će kao pisac “Najlepše pesme Radio Beograda 1970.” da krene na neki od društvenih fakulteta, položio je prijemni ispit na Mašinskom, upisao ga i završio. Napisao je knjigu “PITAO BIH” koja je objaljena na ruskom i srpskom jeziku, epistolarni roman "PLANINA KOJA ME JE VOLELA bostonske i druge priče" (Prometej 2018, 2019), a početkom 2020. izašla je knjiga "ČUDNOVATA PLATNA (ne) ispričane priče" (Prometej). Knjiga "PLANINA KOJA ME JE VOLELA bostonske i druge priče" je početkom 2021. izašla na engleskom jeziku "THE MOUNTAIN THAT LOVED ME boston and other stories" u prevodu SlaviceTomaš. Objavljivao na ruskom, ukrajinskom, engleskom i švedskom, a većina eseja napisanih u poslednje vreme nalazi se na portalu “Naš Nedeljnik”. Pokušava da dokaže da se kulturom i umetnošću može spasti svet. Oženjen je, otac četvoro dece, i deda istom broju unuka.