Stiv Kroper, drugi najveći gitarista svih vremena i komandant soul parade: O Pukovniku nema ko da piše

Stiv Kroper i Rob Paparoci 2006.

Rok muzika je strogo kodifikovana oblast. Opterećena je predrasudama. Od protagonista se očekuje određeno ponašanje. I to ono koje je na ivici ekscesa i skandala. Vrlo često publiku i medije to više zanima od muzike.

Dešava se da u velikom rokenrol vodvilju uzmu učešće ljudi od integriteta i ozbiljnosti, kojima su skandali strani. Oni sa visokom dozom profesionalnosti i odgovornosti „izvode rokenrol radove“. Svojom delatnošću i prisustvom čine da se integritet rok muzike sačuva. Ovo je priča o jednom od njih. Njegovo ime je Stiv Kroper. Poznat je i pod nadimkom Pukovnik.

Kad je magazin „Mojo“ u junu 1996. godine objavio listu „100 najvećih gitarista svih vremena“ iznenađenje je bilo veliko. Na poziciji broj 2, odmah iza Džimija Hendriksa, nalazio se Stiv Kroper. Mnogi nisu znali o kome se radi. Čak ni oni koji slove za dobre poznavaoce rok muzike.

Nedavno je Stiv Kroper izdao novi album pod imenom „Friendlytown“. Na taj način je još jednom podsetio na svoju muzičku misiju koja je započela još krajem 50-ih godina prošlog veka.

Nadimak Pukovnik koji Kroper ponosno nosi tokom karijere najbolje govori o reputaciji i uvažavanju koji ga prati svih ovih godina.

Zaista, ko je Stiv Kroper zvani Pukovnik?

Soul muzika

Priča o Stivu Kroperu je priča o soul muzici. On je pionir tog muzičkog žanra.

„Soul je oblik sakralne umetnosti“, govorio je Piter Guralnik. Svakodnevni život, muzika i religiozni zanos susreli su se u egzotičnim južnjačkim crkvama, izašli na ulicu, otišli u studio i snimili ploču. Organska povezanost profanog, sakralnog i sublimirajućeg, koja se ostvaruje u okviru ovog muzičkog idioma, trasira put ka stanjima svesti koji omogućavaju da se efemerni životni jadi sagledaju i dožive kao krucijalni dokazi ljudske uzvišenosti.

Kada se krajem 50-ih i početkom 60-ih godina prošlog veka desila ova alhemijska transformacija, prisutan je bio jedan korpulentni južnjački mladić sa Telekaster gitarom okačenom oko vrata. Bio je to Stivi Kroper. On je divljoj muzičkoj ponudi koja je pristizala sa prašnjavih ulica i drvenih, u belo ofarbanih, crkava, dao strogu formu i saobrazio sa muzičkim i drugim pravilima.

Tadašnje tinejdžere, koji su na gimnazijskim žurkama đuskali uz pesme Otisa Redinga, Vilsona Piketa, Karle Tomas, dueta Sam & Dave uvek je zbunjivalo ime „Steve Cropper“ koje je bilo zapisano kao ime autora ili koautora većine obožavanih pesama – „(Sittin’ On) The Dock Of the Bay“, „In The Midnight Hour“, „Knock On Wood“, „Green Onions“ i drugih. Pitali su se ko je taj lik i zašto je njegovo ime uvek tu.

Play It, Steve!

Kad CD plejer pokaže minut i 16 sekundi tokom pesme „Soul Man“ tandema Sam & Dave može da se čuje kako Sem Mur uzvikne „Play It, Steve!“ Najbolje odatle da se pođe u pokušaju razumevanja uloge i značaja koji Stivi Kroper ima u istoriji popularne muzike, naročito soula.

Gitarske figure kojima je Stiv Kroper ukrasio pesme dueta Sam & Dave – koje je uglavnom pisao tandem Ajzak Hejz/Dejvid Porter, tim numerama su davale propulzivnost i oštrinu koja ih učinila himnama jednog vremena. Ko nije čuo „I Thank You“, „Hold On! I’m Comin’“, „When Something Is Wrong With My Baby“ – taj ne može da shvati šta se zbivalo 60-ih godina prošlog veka.

Diskografska kuća „Stax Records“ iz Memfisa je izdavala ploče tandema Sam & Dave, Otisa Redinga, Karle Tomas, Alberta Kinga, Edija Flojda i drugih. Kad su brat i sestra Džim Stjuart i Estel Ekston (STewart + AXton = STAX) osnovali firmu, jedan od prvih koje su zaposlili bio je Stivi Kroper. Postao je neka vrsta faktotuma. Radio je sve. Bio je gitarista, producent, kompozitor, menadžer, snimatelj.

Čovek od zanata

Stiv Kroper je postao nezamenljivi član kućnog benda Booker T. & The MG’s. Njegov gitarski stil je u skladu sa artističkim kredom koji kaže „manje je više“. Takav pristup se slagao sa crtama Kroperove ličnosti. On je, što bi rekao Duško Trifunović, „čovek od zanata“: kul tip, nenametljiv i skroman.

Legendarni engleski rok publicista Čarls Šar Mari ga je, u svojoj eksplikaciji njegove No. 2 pozicije na listi najboljih gitarista s početka ovog teksta, poredio sa onim revolverašima iz kaubojskih filmova koji stoje u pozadini, grickaju slamku i mirno posmatraju šta se dešava. Kad situacija zagusti oni izlaze u prvi plan i rešavaju stvar.

Den Oerbak, iz benda The Black Keys, je to Kroperovo svojstvo najbolje objasnio: „Kroper je moj idol zato što mrzim kurčenje – ništa ne može da upropasti dobru pesmu kao kurčenje. Kroper to nikad ne radi. On zna kako da učini pesmu boljom postajući deo njene strukture.“

U intervju koji je dao poznatom američkom rok publicisti Bobu Meru (Mer je autor jedne od najboljih knjiga o rok muzici poslednjih godina „Trouble boys: The true story of The Replacements“), Stiv Kroper je ovako objasnio svoj gitarski stil:

„Ritam je bio glavna stvar u mojoj svirci za ‘Stax’. Kad bi neko rekao: ’Sviraj solo’ ja bih odgovorio: ’Zašto?’. Bio sam srećan kad sam mogao da sviram jedan ritam tri sata… Uvodi u pesmu („Intros“) koje sam odsvirao povezani su sa mojim slušanjem radija. Kad sam bio dečak, radio-voditelji su voleli da pričaju preko uvoda u pesmu. Pričali bi sve dok se pevač ne oglasi. Rekao sam sebi: ovo sranje mora da prestane. Uradio sam nekoliko uvoda preko kojih ne mogu da pričaju, na primer za pesme ’In The Midnight Hour’ ili ’Soul Man’. Ti uvodi nemaju nikakve veze sa pesmom, jedino što su, možda, u istom tonalitetu. Tu se samo da spreče di-džeja da priča.“

Moram da kažem da se ovo slaže sa mojim pristupom. Kad sam počinjao radijski posao jedna od najvažnijih stvari je bila da se „vozi do vokala“, odnosno da se priča sve dok pevač ne pusti glas. Uvek me je to nerviralo. Smatram da voditelj treba da završi najavu i onda da pusti pesmu i da je ne prekida. „Pesma je kralj“, rekao je Aleks Čilton. Svi smo tu zbog nje. Treba je, što bi se reklo, „ispoštovati“.

Instrumentali sa rečima

Na pesme koje Stiv Kroper snimao sredinom šezdesetih godina prošlog veka za kompaniju „Stax“ nije pala, kako se to kaže, „ni trunka prašine“. Zvuče sveže i poletno i dan-danas. On to objašnjava činjenicom da je u tim numerama inkapsulirana pozitivna energija koja je vladala u studiju tokom njihovog nastajanja. Kad ih slušate danas, ta energija se oslobodi, prožme sve prisutne i učini da se svi dobro osećaju. Uz to, te pesme su napravljene tako da može da se pleše uz njih.

„Mi smo u stvari prodavali instrumentale sa rečima“, kaže Kroper, „sklonite reči i pevača – još uvek ćete imati veliku pesmu“.

Tačnost ove tvrdnje najbolje potvrđuje prvi solo album koje je Stiv Kroper izdao 1969. godine pod imenom „With A Little Help From My Friends“. Mnoge velike pesme iz istorije popularne muzike pretvorene su instrumentale na njemu: „Land of 1000 Dances“, „Funky Broadway“, „Oh, Pretty Woman“, kao i ova naslovna od Bitlsa. Oduzete su im reči, a sačuvana je magija.

Ove reči mogu da potvrde i sve ploče koji je Kroper snimio sa bendom Booker T. & The MG’s. Instrumentalna muzika puna zavodljivih ritmova i uzbudljive atmosfere se nalazi na njima. Dok ih slušate i igrate uz njih ne primećujete da nema pevača.

Stari načini

Sa Booker T. & The MG’s Kroper je nastupio na Monterej Pop Festivalu. Taj festival je bio prvi u nizu takvih rokerskih okupljanja. Održan je od 16. do 18. juna 1967. godine u Montereju, u Kaliforniji. Imali su samostalni set i bili su prateći bend Otisa Redinga. Njihova eksplozivna svirka stoji barabar pored onih koje su prikazali Džimi Hendriks i Dženis Džoplin na tom događanju.

Komentarišući tu festivalsku svirku Kroper je izrazio zaprepašćenost ludističkim rokerskim pirom koji su  priredili Džimi Hendriks i Pit Tausend iz grupe The Who. Hendriks je, naime, tada polio benzinom i zapalio svoju gitaru, a Taunsend je izveo svoj, u to vreme uobičajeni, performans. Razbio je gitaru o patos.

Stivi Kroper, koji je sin ruralnog, siromašnog američkog juga u kojem nije bilo električne struje do početka 50-ih godina prošlog veka i koji je svoju prvu gitaru platio novcem koji mu je majka pozajmila, nije mogao da shvati zašto spomenuti muzičari uništavaju svoje instrumente. Smatrao je da ta vrsta nepoštovanja muzičkog oruđa nije primerena.

Da se radi o čoveku starih načina, kako je u jednom filmskom scenariju napisao Volon Grin, potvrđuje još jedan zanimljiv podatak iz Kroperove biografije. On je rekao: „Ja ne vežbam sviranje gitare, niti sam ga ikad vežbao. Ja sviram pesme. Kad učim nove pesme nešto malo provežbam sa momcima iz benda. Čini mi se da je jednostavnost moje svirke tog porekla.“

Uhvati ritam

Stiv Kroper je „humana ritam mašina“. Kralj ritam gitare. Poznati američki pesnik Čarls Olson ima stih koji kaže da onaj ko kontroliše ritam, kontroliše sve („He who controls rhythm/controls“).

Kako je u poeziji, tako je i u muzici. Stiv Kroper zvani Pukovnik je dao ritam soul muzici, a kasnije u karijeri – sarađujući sa Nilom Jangom, Džonom Lenonom, Erikom Kleptonom, Džefom Bekom i drugima – i rok muzici.

Kad ulazi u studio za snimanje ploča Pukovnik svoj ego ostavi ispred vrata, uđe unutra i postane deo grupe koja svira. Više se oslanja na uši nego na brze prste. Pažljivo sluša pesmu, pronalazi pukotine u svirci i vešto ih popunjava. Određuje ritam, podržava kolege u studiju.

Svirajući sa afroameričkim muzičarima u pionirskim danima soul muzike on je toj muzici i toj populaciji dao više nego ijedan beloputi muzičar. Stiv Kroper je bio komandant soul parade. On je Pukovnik, zar ne?

***

Stiv Kroper u pet pesama

Ono što reči ne mogu može muzika. Odabrao sam pet pesama koje treba da ilustruju ovo što sam pokušao da napišem:

Booker T. & The MG’s: Green Onions

Numera koja se najviše približila savršenstvu. Ako tražite savršenu pesmu evo je. Zove se „Green Onions“. Tu je sve na mestu: Hamond M3 organa koju svira Buker T. Džons, Telekaster gitara je u rukama Stiva Kropera. Njih dvojica naizmenično soliraju dok ih u 12-taktnom bluz ritmu prate Al Džekson na bubnjevima i Luis Stajnberg na basu.

Stiv Kroper je najbolje objasnio savršenstvo ove pesme. Rekao je: „To je kao kad staviš pravu količinu šećera u kafu. Ni malo, ni mnogo. Nego baš koliko treba.“ Sve je tu na mestu.

Pesma je besmrtna. Izašla je 1962. godine. I danas se koristi za špice, zvučne podloge, kao filmska muzika. Vreme joj ništa ne može. Uvek je mlada, sveža i poletna.

Wilson Pickett: In The Midnight Hour

Džeri Veksler, legendarni njujorški muzički producent, doveo je svog štićenika Vilsona Piketa u Memfis. Tražili su dobru pesmu. Put ih je odveo u studio kompanije „Stax“.

Stiv Kroper je uzeo jedan Piketov tekst i malo ga modifikovao. Obogatio ga je gitarskim figurama koje su nastale, kako je objasnio u svom poznatom demistifikatorskom stilu, tako što je jednostavno pratio tačke na vratu gitare. Tako je nastala numera koja je bila i ostala fantastičan hit. Uz nju smo plesali nekad, plešemo još uvek.

Otis Redding: (Sittin’ On) The Dock Of The Bay

Kroper je koautor ove pesme sa Otisom Redingom. Ona je snimljena jedan dan pre tragične Redingove pogibije u avionskoj nesreći 10. decembra 1967. godine.

Otis nije nastupao od festivala u Montereju koji je bio u junu 1967. godine. U međuvremenu je imao hiruršku intervencija na glasnim žicama. Pesma „(Sittin’ On) The Dock Of The Bay“ predstavljala je njegov povratak muzici. Svi su bili oduševljeni kako Otis dobro zvuči posle operacije.

„Vidimo se u ponedeljak da završimo stvar“, rekao Kroper Otisu na kraju sešna. Nažalost, Otis Reding nije doživeo taj ponedeljak.

Pesma je postala No. 1 hit. Može slobodno da se kaže da nikad, ni pre ni posle, nije snimljena takva numera. Ima neku finu opuštenu, letnju, morsku atmosferu. Otis Reding nikada nije čuo finalnu verziju. Stivi Kroper je na kraju pesmu, kad počne onaj nezaboravni zviždući deo, ubacio zvuke morskih talasa. To je pesmi dalo neku vanzemaljsku, onostranu dimenziju.

„(Sittin’ On) The Dock Of The Bay“ je najbolja pesma u čijem nastajanju je učestvovao Stiv Kroper. I ne samo to. To je najbolja pesma u čitavom katalogu diskografske kuće „Stax Records“, a verovatno i soul muzike uopšte.

Big Star: Femme Fatale

Big Star, najuticajniji rok grupa posle Bitlsa kako se govorilo, na svom trećem albumu „Sister Lovers/Third“ odsvirali su „Femme Fatale“, poznatu pesmu Lu Rida iz njegovih Velvet Underground dana. Na tom snimku Stiv Kroper svira gitaru.

Poznati rok publicista Robert Gordon je o ovoj ploči napisao: „Album ’Third’ je kamen-međaš rokenrola. Aleks Čilton, kao i mnogi bluz-artisti, gleda u ambis sopstvenog nemira, piše hroniku umiruće ljubavi, roni u tamu alkohola i droge… Pesme na ovom albumu se doimaju kao beskrajne površine crnila sa minijaturnim rupama kroz koje prodire svetlost.“

Na molbu Džima Dikinsona i Džona Fraja, Stivi Kroper je odsvirao gitaru u Ridovoj numeri i na taj način napravio još nekoliko otvora kroz koje je svetlost mogla da uđe u mračan Čiltonov muzički svet.

The Blues Brothers: B Movie Boxacar Blues

Stiv Kroper je bio član pratećeg benda u filmu Džona Lendisa „Blues Brothers“. Naša publika ga verovatno najbolje poznaje iz tog filma. Tu je odsvirao nekoliko opasnih stvari, kao na primer „Peter Gunn Theme“. Ipak tour de force je njegova svirka u pesmi Delberta Meklintona „B Movie Boxacar Blues“.

Stiv Kroper je krupan čovek, ima velike šake. To mu omogućava da gitarske žice „uvrće“ snažnije i više nego drugi. Kažu da je, dok je on svirao solo, Džek Nikolson ustao sa svog sedišta u publici, skinuo crne naočare i uzviknuo: „Wow!“

Interesantno je spomenuti da je Delbert Meklinton čest saradnik Stiva Kropera. Na albumu „Playin’ My Thang“ Kroper izvodi njegovu pesmu „Sandy Beaches“. Na albumu „Dedicated“, koji je Kroper posvetio svom omiljenom gitaristi Loumenu Polingu iz sastava 5 Royals, Meklinton peva numeru „Right Around The Corner“.

Izvor: rts.rs