U poslednjih sedam godina „Naftna industrija Srbije” stipendirala je više od 90 studenata na fakultetima u Srbiji i inostranstvu, posle čega je i zaposlila više od 30 stipendista. Kompanija sarađuje sa beogradskim i novosadskim univerzitetom u Srbiji, kao i sa osam univerziteta u regionu i Ruskoj Federaciji, što ukupno obuhvata 30 fakulteta i tri stručna naučna društva. U tekućoj akademskoj godini NIS je sklopio 13 novih ugovora o stipendiranju studenata – tri u Ruskoj Federaciji i deset u Srbiji, a pored njih ima još 23 stipendista u dve navedene zemlje. Na Ruskom državnom univerzitetu nafte i gasa „I. M. Gupkin” i Sanktpeterburškom rudarskom univerzitetu trenutno studira 18 srpskih studenata, stipendista NIS-a.
Foto: Politika/Privatna arhiva
Međuuniverzitetska saradnja dve zemlje, koju podstiče i neguje ova kompanija, bila je i jedna od centralnih tema prilikom nedavne posete predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina našoj zemlji. Ne čudi onda što je NIS i prva kompanija u Srbiji koja je za doprinos unapređenju kvaliteta obrazovanja dobila Svetosavsku nagradu, koju dodeljuje Ministarstvo prosvete. Koliko je bitna ova saradnja i koliko znači srpskim studentima, pitali smo nekoliko stipendista koji su, zahvaljujući naftnoj kompaniji, završili neki od prestižnih fakulteta u Rusiji, ili trenutno na njima studiraju.
Jedna od njih je Sofija Šoškić, koja je na čuvenom Univerzitetu „Gupkin” u Moskvi završila Fakultet za razradu i eksploataciju naftnih i gasnih ležišta. Kaže da je odluka za ove studije najnepromišljenija koju je u životu donela i da se u avanturu studiranja u inostranstvu uputila naslepo. Nije se pokajala. Znala je jedino da želi da bude inženjer i da voli da uči strane jezike. Nije poznavala nikoga ko se bavi naftnim inženjerstvom, niti je znala šta da od tih studija očekuje. Za NIS-ov program stipendiranja čula je od od svog profesora fizike iz Kraljevačke gimnazije. Prijavila se i prošla nenajavljeno testiranje u NIS-ovoj kompaniji u Novom Sadu. Za mesec dana stigla joj je vest da će narednih pet godina živeti i studirati u Moskvi.
– Mislila sam da sam najsrećnija osoba na svetu, ali mi je sve delovalo toliko nemoguće da nisam gotovo nikom rekla da ću studirati u Rusiji, sve do nedelju dana pred let. A on mi je doneo upoznavanje sa ogromnim kosmopolitskim gradom, prestonicom prebogate ruske kulture, savladavanje značajnog stranog jezika, obezbeđeno prvo radno mesto, slobodu i nezavisnost, jer sam se zahvaljujući stipendiji samostalno izdržavala od svoje 19. godine – seća se Sofija i priznaje da je prvobitno, zbog nerealnih očekivanja, doživela razočaranje u studije, a onda ponovo pronašla sebe i želju za učenjem.
Iskustvo studiranja u Rusiji naučilo ju je, kaže, strpljenju, značaju samoobrazovanja i pokretanja sopstvene inicijative, što smatra ključnim za kvalitetno obavljanje bilo kakvog posla. Da li joj je i koliko pomoglo u tehnološkom smislu za rad u NIS-u tek će, kaže, da proceni jer je u kompaniji zaposlena samo četiri meseca.
Mogućnost zaposlenja u NIS-u odmah po završetku studija osnovna je prednost koju imaju stipendisti ove kompanije, smatra Marko Vučković, student četvrte godine Inženjerstva nafte i gasa na Univerzitetu „Gornij” u Sankt Peterburgu. Prezadovoljan je što mu je omogućeno da još u akademskoj klupi upozna posao kojim će se baviti.
– Pored bitnog teorijskog znanja koje dobijamo na univerzitetu, oni veliki značaj pridaju i praktičnoj obuci studenata, koja je u inženjerskoj delatnosti veoma važna. U tome vidim jednu od vodećih prednosti obrazovanja u Rusiji, koja kao jedan od lidera u naftnoj i gasnoj delatnosti prati svetske trendove razvoja tehnologija u ovoj oblasti – objašnjava Vučković i dodaje da je stipendista NIS-a postao u četvrtom razredu srednje škole, a da su na konkursu vrednovani njegovi školski i takmičarski uspesi.
Studiranje na ruskom, kako kaže, ne predstavlja mu prepreku, jer je prve godine u Rusiji pohađao pripremni kurs, na kome je učio samo jezik. To mu je uveliko olakšalo život u „jednom od najlepših gradova na svetu”, što mu je i bila najveća srednjoškolska želja.
– Danas, kada je to sve realnost, u gradu gde je svaki metar zemlje istorija, koji je prestonica evropske i svetske kulture, svaki dan je na neki način ekskurzija. Posle pet godina, Rusiju i Sankt Peterburg doživljavam kao svoj dom, planiram usavršavanje na master studijama, ali i povratak u Srbiju i zaposlenje u NIS-u – ističe Vučković.
Kada je sa devetnaest godina iz Kragujevca stigao u Sankt Peterburg, na Univerzitet „Gornij”, Filipu Matoviću je pomisao da će se u budućnosti baviti eksploatacijom naftnih ležišta izazivala istovremeno osećanje straha od nepoznatog, ali i veliku želju za dokazivanjem. Znao je da se susreće sa nimalo jednostavnim i veoma odgovornim poslom. U korist odluke za njega prevagnula je ponuđena sigurnost zaposlenja u, kako kaže, najprofitabilnijoj i najefikasnijoj kompaniji u državi, „u vreme kada sve više mladih napušta našu zemlju jer ne može da nađe posao”. Sada, kao student četvrte godine naftnog i gasnog inženjerstva, ističe da je u prelepom Sankt Peterburgu dobio priliku da poveže na fakultetu stečena teorijska znanja sa praktičnim radom na najmodernijim uređajima i usput sagleda realne probleme sa kojima se inženjeri svakodnevno sreću na poslu. To mu je i najbitnije, jer smatra da poslodavci u Srbiji, ali i van nje, prosto vape za mladima koji umeju da primene fakultetsko znanje.
