Jutro ko jutro. Kiša ko kiša. Subota ko subota. Ali, kada se spoje jutro, kiša i subota, onda to postaje posebno.
Stepenice. Koristim ih, palim svetlo. Pa ugasim. Gledam ih obasjane, pa u mraku. Silazim. Penjem se.
Zaboravio sam o čemu sam hteo da pišem. Činilo mi se kao savršena tema. Pomislio sam kako će to biti sjajan tekst. A onda – jednostavno zaboravio. A onda, jednostavno su mi stepenice pale na pamet. Ko zna zašto je to dobro?
I stvarno, zašto ljudi grade stepenice? Za šta ih koriste? Za šta stepenice, same po sebi, služe? Da bi se peli? Ili silazili?
Ne nekim korišćenijim javnim mestima je to sjajno regulisano. Imaš fino pokretne stepenice koje koje vode gore, a imaš i one koje vode dole. Lepo vidiš koje gde vode, pa biraš. Ali, šta je sa ovim statičnim? Stoje, ne mrdaju. Ne zna čovek kuda vode. Gore ili dole? A put mora da se pređe.
Zaista, statične izgledaju tako da, kada hoćeš da se popneš – vode gore. A kada hoćeš da siđeš – vode dole. I stvarno to deluje statično. Ali, čim zakoračiš, znaju da se pokrenu. I vrlo često da promene smer. Vrlo često znaju da budu optička varka. A ti budi čovek, pa zakorači.
