spot_img

Stefan Simić: Žena – Vučica

Foto: en.wikipedia.org

Mnoge prave žene vide sebe kao vučice
A i volim kada to prepoznam u ženi

Znači da nisu ugašene
Umorene
Mrtve

Zato što žele da žive van čopora
A znaju da se snađu i u čoporu

Zato što ih nije usisala ova civilizacija
Pored svega što su morale da prođu
Uspele su da izbegnu zamke zlatnih kaveza i lanaca
Kojim su pokušali da ih drže ali nisu uspeli

Svesne su snage onog nagonskog, instinktivnog
Ne stide se sebe kao žene
Svih svojih uloga
Ne u društvenom nego u prirodnom smislu

Nisu odustale od svog temperamenta
Glasa
Kako unutrašnjeg tako i onog drugog
Svog krika i svoje dubinske strasti za životom

Spremne su da zaigraju, zapevaju, zaplaču, vole, preziru
Ali sve iz srce i duše
A ne hladno, proračunato, samo iz glave

Ne potiskuju
Nošene više intuicijom nego normama
Svesne da moraju da se bore i izbore za sebe
Ili će ih drugi porobiti

Žene vučice ostavljaju takvu sliku o sebi
Da mogu da budu beskrajno verne
Kada prepoznaju ono nešto, u nekome
Ali i da se brane kada zatreba
Na sve moguće načine, ne dajući na sebe

Ne žele da se pokore, pristanu na lanac ili zatvor
Kako god da se on predstavlja
Nije to za njh
Mogu da vole ali za njih ljubav nije robija
Nije jedno dvorište i terasa nego čitav svet

Nisu one neverne samo su dovoljno svoje
Da ne pristanu na licemerje i ucene

Znaju da budu i surove, kada treba ali i anđeli
Da neguju u sebi ono što im je dato
A to je slika slobodne žene
Koja nije stvorena da služi, bude pokorna, spušta glavu
Nego da se suprostavi
Brani
Ugrize svog mučitelja

Žena vučica
Ne želi da bude uhvaćena u mreži laži
Proglašena neurotičnom, histeričnom, glupom
Ne
Društvo je takvo stvorilo
Ali ne i priroda

Priroda je za nju namenila nešto mnogo više, lepše, moćnije

Zato žene vučice žele da se vrate svojoj prirodi
Da pričaju, pevaju, igraju
Da oslobode sve one stege u grudima, glavi
Koje im ne daju da se izraze

Ili da bar veruju u to a ne da budu unapred poražene
Uverene da su ništa, da su bezvredne

Teško je ukrotiti takve žene
Ni ne treba
Treba ih voleti takve
A ne pričati im priče kakve treba da budu
Kao da one ne znaju
Kao da one ne osećaju to duboko u sebi

Šta je sloboda, zanos, ushićenje, igra
Snažna potreba za životom, stvaranjem, ljubavlju

Nisu one zaboravile na svoje izvore
Zato se treba diviti njihovoj snazi
Negovati ih i uživati u njima
A ne gušiti na sve moguće načine

Volim kada je žena vučica

Jasno je da nije laka ali je takva najbolja
Najvrednija
Najinspirativnija

Kada je ličnost a ne sluga
Kada je žena za sebe a ne tek pratnja

Treba negovati u ženi, ženu vučicu
Ali ona to prvo treba da prepozna i neguje u sebi

Stefan Simić
Stefan Simić
Rođen 1989. godine u Paraćinu. Studira Sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju prvu knjigu „Pustite nas“ objavio je 2012. godine, a knjigu „Odjeci ljudskog“ 2013. i 2014. (drugo dopunjeno izdanje). Specifičnim stilom pisanja i otvorenim načinom izražavanja na nastupima privukao je pažnju u Srbiji i zemljama ex-yu.