Razumem decu koja igraju video igrice, ali ne razumem odrasle.
Zar imamo za njih vremena?
Da danima i nedeljama gledamo u ekran dok osvajamo virtuelne svetove.
Ili preterani rad, za veliki novac, koji će da se potroši za nešto što nam i ne treba.
Ili putovanja na posao, i povratak, gde sati i sati dnevno odu u vožnji.
Ili besmislena dopisivanja, koja će već sutra biti zaboravljena,
a život prolazi.
Ili održavanje lažnih prijateljstava prepuna praznine.
Ili preuzimanje obaveza koje nisu naše i koje se samo gomilaju.
Ili prevelika očekivanja od tuđeg mišljenja, gde se strepi šta će neko da kaže,
a život prolazi.
Ili kupovina i gomilanje nepotrebnih stvari, tek da bi se imalo.
Stalno traženje krivaca u drugome, umesto vlastita razrešenja.
Skrivanje, umesto akcije,
a život prolazi.
Pričanje o prošlosti, nabijanje sebi krivice.
Glad za uspehom, umesto uživanje u stvaranju.
A život prolazi.
I prolazi.
Treba znati šta je suvišno, nepotrebno,
gde seći, a šta čuvati.
I tek tada, oslobođen svih nebitnih i nepotrebnih stvari,
lakše se diše, lakše se sanja, lakše se voli.
Ovako, sve je obaveza, pod stalnim pritiskom,
gde čovek sve ima, osim sebe i vremena.
Nema ni svojih 2 sata u danu,
a i ako ih ima, potroši.
Jedno je izgubljeno vreme, drugo je ispunjeno.
Jedno te spušta, drugo podiže visoko.
Jedno te oslobađa, drugo zarobljava
i čini zavisnim od svega bez čega misliš da ne možeš,
a možeš.
Vreme se ne dobija, ono se osvaja,
kao i sloboda.
Tek tada, kada se izboriš za njega,
počinješ da ga poštuješ.
Kada je na izvol’te, kao u ranoj mladosti,
još uvek nije to to.
Ali kada ga ima sve manje, potrebno je sve više
i više.
I svaka godina je dragocena,
svaki mesec,
svaki dan,
svaka sekunda.
Živeli.
