Bio je ljubav njene mladosti, sa kojim je imala dete, iako je krila od njega,
iz ko zna sve kojih razloga.
Dobro se udala, iako nije bila srećna, a on ništa nije znao.
Živeo boemski, više na tuđ, nego na svoj račun.
Nije se ženio.
I za sina saznao tek nakon 20 godina,
kada su mu rekli, slučajno,
ne znajući da on ne zna,
zbog udaljenosti gradova u kojima su živeli.
Ostavila je muža i vratila mu se, a on je bio širok čovek.
I nije imao problem da ga upozna i da je pusti,
ne želeći da staje na put njene sreće.
Pošto je „ljubav njenog života“ bila bez novca,
i to je prvo što joj je rekao kada su se našli,
stala je iza njega, pomagala mu, upoznala sa sinom,
i sve pokušala da učini od njega ono što su svi oduvek želeli da bude —
umetnik, što je u dubini duše i bio, ali se plašio.
Koliko god da je videla u njemu svetlosti,
mrak u njemu je bio jači.
Deset godina je uložila u njega —
zdravlja, novca, vremena,
I ništa.
Nije mogao, ili nije znao da može.
Nije uspela da ga pomeri ni za milimetar.
Obećavao je, pokušavao, trudio se, ali nije uspelo.
Gledala ga je kako živi život bez svrhe i osećala se izgubljeno pored njega.
U jednom trenutku je otišla i od njega.
Suprug joj je bar ostao prijatelj, a on više nije mogao da joj bude ni to —
samo jedno veliko razočarenje,
od koga je digla ruke.
Iako je decenijama maštala o njemu, da ga nađe i da mu se vrati,
započela je svoj novi život u pedeset i nekoj —
iz veze u vezu, iz avanture u avanturu, iz odnosa u odnos.
Svesna da nikada više neće imati skladan brak kakav je imala,
niti voleti kao što je njega volela —
više platonski, nego stvarno.
U novom životu menjala je muškarce,
tražila se,
ustajala, padala.
Više bila sama, nego sa nekim.
Ali nikad više nije našla onu nadu koju je imala —
u ljubav,
u život u dvoje.
Prvo kada se skrasila pored nekoga,
onda i kada nađe njega.
Našla ga je.
Godinama ubeđena da je on taj.
Nije bio.
Kada god joj ga neko pomene, sa oduševljenjem,
oduševljen što je bila njegova žena —
ona zaćuti, ne želeći da im ruši sliku.
I tako već godinama sama, sa ko zna koliko muškaraca
koji dođu i prođu,
zadrže se malo,
ali ona više nije u stanju da stane i ostane —
navikla na samoću
i svoje pse.
U čekanju boljih dana, koji nikako da dođu,
dok joj se život dešava, u međuvremenu.
Od koga su joj ostala sećanja.
Od koga su joj ostale uspomene.
Od koga joj nije ostalo ništa, kada je tužna —
kao da je sve prošlo.
Ostala je samo samoća
i neka gorčina sadašnjih dana,
koji nikako da prođu
i dođe nešto bolje.
Ako je to bolje i moguće u sedamdeset i nekoj,
iako je duh i dalje mlad,
a telo popušta.
Život traži, duša traži, ali realnost ne da.
