Bila je to jedna od najdivnijih devojaka koje sam sreo,
nastavnica u školi, sva draga i mila.
Rekli smo jedno drugom – to je to, dosta čekanja. –
Onda smo počeli da se viđamo, ali nisam mogao da je zavolim.
A obećao sam joj sve ono što nas već ponese u prvom trenutku.Nisam lagao, nije ni ona.
Otvorili smo se jedno drugom, pustili i prepustili, ali nije išlo.
Kako raskinuti, a ne povrediti?
Kako održati nešto, u čemu nisi srećan?
Danima sam se lomio, nedeljama,
pretvarao sam naš odnos u prijateljski.
Nešto joj je nedostajalo.
Da li više vere u sebe?
Da li neki zanos u koji sam se zaljubljivao kod žene?
Da li neka druga vrsta lepote?
Ne znam.
Nisam mogao.
Bilo je svega, i potrebe, i prijateljstva, i strasti, u početku.
Ali stalno osećaj da zaslužuješ bolje.
Trudili smo se oboje, pokušavali.
Nije išlo.
Bilo nam je teško to da izgovorimo naglas.
Sve više sam osećao osećaj krivice.
Kako da je ostavim, a nema ni dete, što je jako želela?
Kako da odem, biće povređena?
U jednom trenutku je neko od nas dvoje izgovorio:
– Ako nešto ne ide, pusti. –
Mislio sam da će mnogo teže da prihvati.
Nije.
Negde je i sama znala da nismo jedno za drugo.
Samo je iz sličnih razloga ćutala,
ne želeći da povredi moja očekivanja.
Rastali smo se u miru.
Nekad samo treba reći šta osećaš i sve je lakše.
Ne može da se voli na silu.
Ne može da se želi na silu.
Ne može ništa.
Ili nečega ima, ili nema.
Među nama je bilo svega, i poštovanja, i podrške, i pažnje,
ali nije bilo ljubavi, a vrlo brzo ni strasti.
Samo potreba da se sve to napusti i ode što dalje.
Sada smo prijatelji.
Ali njoj ne treba prijatelj, nego muškarac.
Sada smo prijatelji.
Ali ni meni ne treba prijatelj, imam ih toliko.
Nego žena.
I u toj večitoj potrazi, ostajemo sami.
Puno ljudi,
malo ljubavi.
