Nemojte da vas zavede broj mojih pratilaca,
ili svi ti gradovi gde nastupam.
Ništa mi od toga nije plaćeno, jedva pokrijem i troškove puta.
Nekad i sam moram da plaćam prostore, jer je sve ređe nešto besplatno.
To što vi imate misiju, što ste uradili ovo, ili ono, to vlasnike prostora ne zanima, sve ima svoju cenu.
95% tih nastupa sam organizujem, jer da čekam da me neko zove,
nikada me niko ne bi ni zvao.
Jedina zarada mi je od knjiga.
Ljude zanima trenutan profit, a ne trajna vrednost nečega, ili kvalitet.
Ili si podoban, ili sve moraš sam.
Ili si deo krugova, ili si samostalni igrač.
Sve radim bez sponzora ili da neko stane iza toga, jer ne želim da vraćam usluge, a kvalitet teksta i nastupa očigledno nije dovoljan.
Uvek mora još nešto, a ja to ne želim…
Vučem knjige autobusom, na ruke, itd.
U prevodu, jedno je utisak preko interneta, gde ljudi vide nekakav glamur iza toga,
drugo je stvarnost koju moji najbliži najbolje znaju
i šta znači raditi od jutra do mraka da bi opstao.
Kada se ljudima svidi neki tekst, podele ga,
ali malo ko da podeli nešto vezano za nastupe ili knjige.
Znam, nije im u interesu, niti ih se tiče.
Na svom primeru sam najbolje video ljudsku sebičnost, nezahvalnost,
i koliko su im puna usta velikih reči, kulture, umetnosti, a koliko su sitni na delu.
Ko danas živi isključivo od knjiga, zna o čemu pričam.
Prvi put sam u životu, u štampariji gde štampam knjige,
zamolio da mi ih štampaju, a da platim kada budem mogao.
Prvi put, za više od deset godina saradnje.
Prvi put da u životu nekome nešto dugujem, i nema jadnijeg osećaja od toga.
2 – 3 godine pominjem da sam ostao bez knjiga, malo ko reaguje.
Od šest sam ostao na pet, i tako do jedne.
Uradio sam nove tiraže nedavno.
Ne od novca, nego na poverenje.
Pitao sam neke prijatelje, obećali su.
Niko ništa.
Došla su takva vremena da ni ne znam kakav rad, posvećenost, ne znače puno.
Nije stvar da li hoćeš da radiš,
nego što ljudi više ne znaju da nagrade.
Moj inbox je kao da sam zaposlen u centru za socijalni rad.
Napiši, objavi, podeli.
Svačija nesreća – moja nesreća.
Nekome je neko bolestan – napiši tekst.
Nekoga su uhapsili – stani iza njega.
Nekome nešto treba – organizuj pomoć.
Daj, daj, daj i samo daj.
Svako nešto traži.
Danas mi prilazi žena na ulici, hvali moje pisanje, kaže da me čita svakodnevno.
Pitam je da li je zainteresovana za moje knjige, kažem da blizu živim – mogu da donesem.
Bukvalno se okrenula i otišla.
Ne sećam se da me neko pitao, osim dve osobe:
od čega živim,
da li imam za elementarno,
da li meni nešto treba.
Samo daj.
Ne žalim se, samo kažem.
A i kada sam na trenutke imao, toliko je bilo pijavica,
koje preko noći nestanu kada nemaš.
I tako u krug.
Tako da nemojte da vas zavedu gradovi gde nastupam,
svi ti silni lajkovi, šerovi i ostalo.
To je tako nebitno, ako se niste komercijalizovali i ne želite da reklamirate ništa usput
i da prodajete ljudima nešto što niste vi ili u šta ne verujete.
Sve je to lepo na slikama, mislim na nastupe, ali je realnost malo drugačija.
Niko mi od tih ljudi nikada nije platio nastup, uz jedan ili dva izuzetka, i to simbolično.
Pišem o sebi, a mogu da zamislim kako je tek vama,
gde je, sticem utisak, iz godine u godinu sve gore.
Najbolji kompliment sam dobio od jednog poznanika, koji desetak godina boluje od raka,
zvao me je na telefon i rekao mi:
sve mi je jasno, samo mi nije jasno odakle vadiš sve te tekstove,
iz koje emocije, i tako svaki dan,
i kako se ti puniš.
U tome i jeste tajna,
ali bilo bi mnogo lakše, da ne mora sve da bude mučenje…
