Žene negde do polovine života žive u uverenju,
da postoji samo jedan muškarac za njih,
srodna duša,
i da je to život, tako je suđeno, sudbina, tako mora,
A onda se u nekom trenutku otkače.
Neke sa trideset, neke sa četrdeset, neke sa pedeset,
neke mnogo kasnije.
Nije to čak ni do muževa,
izbora partnera,
samo to saznanje da jedan život imaju
i da ne mogu da ga žive u zatvoru.
Prvo ispunjavaju sve ono što se od njih traži:
škola,
deca,
posao,
porodica.
Ali u nekom momentu sve to postane manje važno.
I drugi imaju školu,
i drugi imaju decu,
i drugi imaju posao,
i drugi imaju muža.
Pa šta.
I u njima se nešto pobuni.
Htele bi da žive.
Ne nužno da menjaju partnere svaki čas ili nešto,
samo da se oslobode osećaja da nekome nešto duguju
i da im je sve zabranjeno.
Da nekoga ne bi povredile,
sebe povređuju.
Da ne bi bile pogrešno shvaćene,
sebe pogrešno shvataju.
Onda polako, pa sve više,
postaju ono što su oduvek bile –
slobodne.
I oslobađaju se onoga što ih je kočilo čitavog života,
a to je kontrola ljudi i situacija.
Život je iznad toga.
Pre ili kasnije, puštaju i prepuštaju se –
pogledu, zanosu.
I postaju svoje.
Mnogo rana je iza njih, bola,
mnogo udaraca.
Tek onda, kada otkriju slobodu,
znaju šta žele.
I sve im posle lakše pada –
i raskid,
i otkaz na poslu,
i mnogo šta.
Umesto da uče decu,
uče od dece.
I sve im se okrene.
Ponovo rođene.
Dok se probijaju kroz more predrasuda koje su imale,
postaju blaže,
postaju brže,
postaju duševnije.
Ruši se sa njih onaj štit,
koji im je više smetao nego pomagao.
Život im postaje bliži.
Ljudi im postaju bliži.
I sve ono što su mislile da moraju,
ili će biti smak sveta,
više ne moraju.
A što manje moraš, više možeš.
Pre svega sa sobom, u sebi.
I onda ona unutrašnja bol prestaje.
Tek tada.
Ne kada je noga stalno na kočnici,
nego kada se nađe svoja brzina.
A i ne mora uvek da se vozi.
Može i pešaka, uz more.
Može biciklom.
A i može samo da se legne i gleda u nebo.
I prepušti.
To im je najviše falilo.
Ne jurenje trenutaka,
nego trenuci koji su već tu.
Ne jurenje sreće,
nego sreća koja je već tu,
u njima.
Samo nisu znale da je puste
i da joj se prepuste.
