Imao sam u životu samo jednog učitelja.
Svi ostali, manje-više,
jesam od njih učio, ali nisam puno naučio.
Jedini koji me je stvarno pokrenuo,
da mogu da pomeram planine,
to je Ljubodrag Duci Simonović.
Pričao sam da sam živeo kod njega kao student.
Međutim, nije samo to,
nego ta hrabrost, ta volja, taj intelekt, ta posvećenost.
Tek sam pored njega video šta sve može čovek.
Ne samo fizičkom snagom –
važio je za jednog od naših najspremnijih sportista ikada –
nego i glavom.
Mnogi ga svode na ludaka,
a samo ne vide ono što on vidi.
Ne osećaju ono što on oseća.
Toliko dubine i daljine.
Ako neki čovek ima sve – onda on ima.
Uz to i nepokolebljiva hrabrost,
da uvek kaže šta misli.
Sve po strani – i zlatne medalje sa Jugoslavijom,
i doktorati, i znanje stranih jezika.
Ali ta širina i dubina,
uz čestitost i skromnost,
kada se pretvore u čistu energiju –
bukvalno nezaustavljivo.
Takav je bio i na terenu.
Često je davao i po 50, 60 poena, bez trojki.
Nezaustavljiv.
Nakon toga je postao takav i mislilac.
Nikome se nije dodvoravao –
ni akademiji nauka, ni crkvi, ni medijima.
Nikome.
Terao je svoje.
Genije je uvek van šablona, i gde god da ide društvo, on vuče napred.
Kada su ti takvi ljudi mera,
onda i možeš da imaš neki kriterijum.
Svaki susret sa njim je predavanje o životu.
Ko ga nije doživeo lično, ni ne zna o čemu pričam.
Gledao je utakmice,
čitao knjige,
gledao emisije.
Ali Duci uživo –
kao susret sa Tolstojem, Ničeom
i ostalim gorostasima.
Toliko duboko ukorenjeni u sve svoje,
da to nikada nigde nisam video.
Temeljno, duboko, časno –
celim svojim bićem i životom –
do kraja.
To je filozofija.
Ne pričanje priča, nego život.
To je mudrost.
Ne blebetati u prazno, nego biti to što pričaš.
To je umetnost.
Ne samo stvaranje raznih oblika i formi,
nego ličnost,
koja je toliko duboko u svemu,
da te bukvalno izuje.
Takav je bio na terenu, takav je i lično.
Sve u jednom čoveku –
i humanista, i umetnik, i revolucionar, i pedagog, i borac.
Sve u jednom čoveku,
a pre svega Čovek.
Takvih gotovo više i da nemamo,
pa na silu pravimo heroje,
onako u slobodno vreme.
Heroji se ne izmišljaju, oni su to –
i bez medija,
i bez bilo čega.
Dovoljno je samo da ih doživiš –
sve one beskraje u njima.
I tek nekad sa velikima shvatiš koliko si mali,
ali uz njih rastaš.
Mnogi to nemaju.
Za orijentir uzimaju polusvet,
a čemu težiš, to i postaješ.
Lako je biti mediokritet, lako je biti idiot.
Za sve ostalo treba mnogo truda i odricanja.
Nekad je ulog preveliki, cena toga –
preuzimanje odgovornosti, svih mogućih pritisaka.
Ali jedino tako možeš da dotakneš
najveće visine.
Sve ostalo je prilagođavanje,
udovoljavanje masovnom ukusu.
Ovo je borba, gde nemaš garant ni za šta,
ali bar znaš da daješ sve od sebe –
do kraja.
Najbolje što možeš.
A drugi kako hoće –
njima na čast.
