Ne plašim se ljubavi,
Nego onoga što ide posle.
Ne plašim se strasti,
Nego onoga što ide posle.
Ne plašim se vezivanja,
Nego onoga što ide posle.
Ne plašim se otvaranja, prepuštanja i davanja,
Nego onoga što ide posle.
A, posle, najčešće, ne ide ništa.
Toga se najviše plašim,
Tog ništa.
Ostavljanja,
Samoće,
Povređivanja,
Vređanja,
Ucena.
Najveći je ne onaj koga lako zavoliš,
Nego onaj ko zna da te pusti,
A da ti ne uništi život.
A toga u ljubavi jedva i da ima.
Ili te volim, ili te ne volim.
Ili si sa mnom, ili si protiv mene.
Ili si najbolji, ili si najgori.
Nema sredine.
Zato ljudi stradaju.
Zato su ljudi sve više sami,
Da ne bi prošli to isto.
Prvo raj u dvoje, a onda pakao,
Kada bi svuda, samo ne tamo.
I svaki pokušaj oslobađanja smatra se prevarom, izdajom, katastrofom,
A samo bi da dišu,
Još od nešto od života koji im je ostao.
Bez da gledaju samo u jednu tačku,
I slušaju istu priču,
Kao da ništa drugo ne postoji.
Nije ljubav opasna,
Opasno je ono što ide posle.
A posle, najčešće, ne ide ništa.
I to plaši.
Kada se potroši zanos,
I odnos pretvori u obavezu,
Gde si stalno na proveri,
Kao na nekom poslu.
Ti sve manji, praznina sve veća,
Ti sve tiši, emocije sve glasnije,
I pokušaj da se sastavi sve ono što je jednom bilo celo.
I nikad više nije isto.
I u tom krugu najviše se strada,
Ne zbog ljubavi,
Nego zbog onoga što ide posle.
