Stižem u Beč, iz Beograda, imam dva nastupa.
U strahu, da li ću da se snađem, kako, gde, ne znam jezik, ne znam nikoga.
I gledam, kompletna gornja strana.
Svi autobusi, ali svi, idu ka bivšim ex-yu gradovima.
Na jednom peronu piše Split, na drugom Mostar, zatim Preševo, Skoplje, Niš, Sarajevo, Ljubljana…
I tako redom.
Gledam, i ne verujem.
Kao u skrivenoj kameri.
Od prvog do poslednjeg perona, sve ljudi iz naših krajeva.
Da u koji god autobus uđem, neću da pogrešim.
A samo pola sata pre toga bio sam u takvom strahu da se ne izgubim.
I onda dođem i shvatim.
Svakoga mogu da pitam.
Pre toga, gde god da idem,
Sve mislim, stranci.
I samo čujem, nakon nekog vremena,
Kako mi se obraćaju na našem.
Otišao sam malo od kuće,
Da odmorim od naših.
I shvatim, svuda naši.
Nakon toga sam seo u nekom kafiću.
Na momente zaćutim,
I bukvalno sa svih stolova dopire naš jezik.
Kao da sam u Knez Mihajlovoj, ili Baš Čaršiji, ili Trgu Bana Jelačića, ili Stradunu.
Mi smo jedni drugima sudbina.
I mnogi to vide kao prokletstvo,
A ja kao blagoslov.
Što smo kao neko veliko pleme,
Koje se rasulo po svetu.
I, malo-malo, pa se prepoznamo.
Zato, kada kažem naši,
Mislim na sve one koji me razumeju.
Bez da se pre toga dogovaramo na kom ćemo jeziku da pričamo.
Zna se – na našem.
Živeli, naši, gde god da ste.
