Naše muke zna samo onaj ko ima veće.
Diskretno sam se požalio pre neki dan, u jednom tekstu, da prvi put u životu dugujem novac za štampu knjiga,
gde mi je štamparija izašla u susret i rekli da ću da platim kada budem mogao,
jer niko već dugo ne želi (mislim na one koji stvarno mogu) da pomogne oko štampe,
i javila mi se Nina iz Zadra, simbolično da pomogne.
To je devojka koja 15 godina leži u krevetu, pisao sam puno puta o njoj.
Sa jedne strane, kakav sam to čovek ako prihvatim od nje pomoć?
Pa neka je i 5 evra.
A sa druge strane, kakav sam to čovek ako bih je odbio?
Šalje mi glasovne poruke, gde mi objašnjava da može, da želi, itd…
A ja je uporno odbijam, jer me je blam, sramota.
To ne mogu da razumeju ljudi koji nisu bili u toj situaciji.
Meni je princip da ljudi koji čitaju pomognu oko štampe, jer sve što pišem je dostupno,
pritom i poklanjam, ko god ne može da kupi.
Ako dajem svaki dan, iznova i iznova, ne mislim samo na tekstove, nego i na nastupe koji su besplatni,
i uvek idem o svom trošku, tamo gde „gospodi“ ne bi palo na pamer, jer ne rade za kikiriki,
smatram da ovo društvo može bar da pokrije štampu knjiga.
Ma kakvi.
I od svih tih ljudi koji me čitaju,
uz jednu blisku osobu, jedino se javila, ovih dana, Nina.
Devojka koja 15 godina nije stala na svoje noge.
Koja je do 26. godine mogla da leti, završila fakultet, imala sve za poželeti.
I onda multiple, Hočking i ne znam šta sve još,
i prikovana za krevet.
Svakog leta odem na nedelju-dve, da joj se bar malo nađem, guram kolica i ostalo.
Sramota me što ne mogu više.
Ali samo ljudi sa većim mukama od naših znaju naše muke.
Niko više.
Niko više.
I od njih me sramota.
Zato i radim to što radim, da bih, posebno njima, dao nadu.
Uvek iznova, da shvate i osete da ništa nije izgubljeno.
A to koliko je našem društvu stalo do kulture, umetnosti, bla, bla, bla…
Mogao bih o tome da vam pričam danima i nedeljama.
Stalo im je onoliko koliko mogu da stave u svoj džep.
Sve ostalo su prazne priče.
