Spadam u one ljude koji mnogo lakše daju, nego primaju.
Za mene je ljubav davanje, kada radujem.
Sve gde drugi treba nešto da se pomuče za mene, izaziva osećaj nelagode, stida.
Skoro sam bio kod jedne poznanice u Splitu, u danima nastupa,
i sve što sam pojeo, kupio sam joj.
Rekla je: „Čoveče, nauči da primaš, za tebe sam to uzela, ne da bi mi to ponovo doneo.“
Osećam preveliku odgovornost prema ljudima.
Pre bih istrpeo poniženje, nego da ga priredim nekome.
I uvek sam u strahu da nekoga nešto ne oštetim.
Navikao sam da budem podrška, ne da je tražim.
Navikao sam da budem stub, ne da se na druge oslanjam.
Mada, stub niko nikada ne pita da li je umoran.
Podrazumeva se da je tu. .
Kroz davanje vidim svrhu, kroz primanje obavezu.
Ne želim da se niko oko mene trudi, troši novac, da sam na smetnji.
Kada god me neko gosti, želim da umanjim svoje potrebe,
samo da ne bih bio na teretu.
Kada me neko negde izvede, naručim nešto minimalno,
ili insistiram da platim sve preko toga.
Ne umem baš ni komplimente da primam, skrećem temu.
Ne zato što nisam svestan svojih vrednosti, nego uvek imam osećaj
da to mogu bolje, sa svakim tekstom, nastupom.
Uz večito ono: „Ma, nije to ništa…“
Gde se večito umanjuje sve svoje.
Naravno, cena toga je emotivna iscrpljenost.
Kada se ljudi nakače na moje izvore i misle da su prvi i jedini,
a ne znaju da ima još puno takvih.
I lako se uvrede,
ne shvatajući kolika mi je emotivna potrošnja.
Nekad se osećam kao isceđen sunđer, koji bi samo da se zatvori u četiri zida i ćuti.
U mojoj porodici je vladala nesebičnost.
Nije se ništa tražilo, ali se davalo.
Podrazumevalo se da se nešto radi od srca
i da je sramota da naplatiš.
Deda nikome nije znao da kaže „ne“.Kad god neko pokaže brigu za mene, osećam potrebu da je odmah uzvratim.
Teško mi je da budem u poziciji u kojoj drugi troše energiju na mene.
Nisam navikao da se neko bori za mene, uvek sam ja taj koji se bori,
a ako se neko minimalno potrudi, imam potrebu da vratim stostruko.
Moj mir dolazi iz toga da znam da sam nekome olakšao dan.
Teško kada priznam da mi je teško.
Navikao sam da ponesem bol, patnju,
uvek to radije prećutim i nosim svoj teret,
nego da ga svalim na drugoga.
Vremenom sam naučio da se sklanjam, da ne upijam sve i svakoga,
i da odležim teške dane.
