Drugarica je dobila dete sa malim smetnjama u razvoju.
*
Dok ga nije dobila, bila je voljena i poštovana.
Sve na svom mestu.
Muž.
Porodica.
Prijatelji.
Posao.
*
Dete nije ispalo kako su drugi očekivali.
I svi su, manje više, otišli.
*
Majka je majka, voli ga kakvo jeste.
*
Poslednji udarac je doživela kada nisu hteli da ga prime u dnevni boravak, gde se čuvaju deca.
*
I pre nego što su ga videli, ogradili su se.
*
Gleda kako svi polako dižu ruke.
*
Ne mogu, nemaju vremena, ne znaju, ne žele, a ona sve više sama.
*
Htela je da dete nađe druga, drugaricu.
Bar malo, bar sa nekim da se druži.
*
Ima četiri godine. Kada je sada tako, kako će biti kada ima četrdeset?
Ako sada nema šansu, kakve će mu šanse biti posle?
*
Došla mi je nedavno na nastup, sa trideset kilograma više od trenutka kada smo se poslednji put sreli.
I dalje lepa.
I dalje nasmejana.
I dalje posebna.
I dalje sve.
*
Ali nešto fali.
*
Fali ljubav i empatija o kojoj se na sva vrata priča.
Da se Srbija konačno probudila.
*
Jeste.
*
Ali ne i za one koji najviše pate.
*
Ona je nije osetila, njeno dete je nije osetilo.
*
Bori se sama sa njim.
*
Ljubav koju su joj obećavali nije se desila.
Kada se život nije uklopio u njihove planove, pobegli su.
Kada joj je najviše bilo potrebno, ostala je sama.
*
Umesto radosti, u njenom detetu vide teret.
I to je bilo.
Što nema isti tretman.
*
Bila je spremna na neprospavane noći, na brige, na borbu.
Ali nije bila spremna na tišinu.
Na poruke koje nikad nisu stigle.
Na pozive koji su prestali.
*
Nekad je imala oslonac, sad ima samo svoje ruke koje drže njeno dete.
Nekad je imala prijatelje, sada ima zidove.
*
Govorili su joj da je jaka.
Ali nije ona jaka.
Ona mora da bude jaka.
*
Nikad nije pomislila da će se jednog dana pitati – da li je moje dete nevidljivo?
Da li ga ne primećuju ili samo ne žele da ga vide?
*
Njeno dete nije „pogrešno“ – okruženje je.
*
Društvo koje voli samo dok je sve kako treba.
Društvo koje se kune u inkluziju, a zatvara vrata.
Društvo koje deli osmehe u prolazu, ali okreće glavu kad treba pomoći.
*
Pokušavala je da pronađe mesto za njega.
Sobu, klupu, prijatelja, osmeh.
*
Najviše je boli što ne vide u njemu šansu, nego samo „problem“.
*
Dete raste.
Sa četiri godine ne može u vrtić.
Sa sedam, hoće li ga primiti u školu?
Sa dvanaest, hoće li ga drugovi zvati na rođendan?
Sa dvadeset, hoće li imati posao?
Sa četrdeset, hoće li imati gde da živi kad nje ne bude?
*
O tome ne govori nikad naglas.
Ali svaku noć, kad ga uspava, pita se – šta bi sa njim bilo kad bi ostao sam?
*
A oni koji su nekada bili tu?
Oni žive svoje „normalne“ živote.
*
Ono što drugi dobijaju lako, ona mora da osvaja.
Mesto u društvu, školi, životu.
*
Nekad se zapita da li iko vidi njenu borbu i to koliko je umorna.
Koliko bi volela da je makar jedan dan kao pre.
Da bar malo može da misli na sebe, da se odmori i oslobodi stalnog grča.
Ali takav dan ne dolazi.
*
Svet ide dalje, a ona stoji na istom mestu, držeći malenu ruku koja traži sigurnost.
*
Gleda druge majke u parku.
Njihovi razgovori su puni planova – školice jezika, sportovi, letovanja.
Ona ne zna kako će sutra.
Da li će opet morati da moli, objašnjava, da se pravda.
*
Za sada, gura sama.
Nosi ga kroz razne hodnike, moli, objašnjava, ponavlja iste rečenice, istu priču.
Svuda isti pogledi – slegnuta ramena, prekrštene ruke, poluozbiljna sažaljenja koja ne znače ništa.
*
„Razumemo vas, ali pravila su takva…“
„Znamo da vam je teško, ali…“
„Pokušajte negde drugde…“
*
Negde drugde.
Gde?
Gde postoje vrata koja se ne zatvaraju pre nego što ih pređeš?
Gde postoje ljudi koji ne okreću glavu?
*
Ona bi samo da mu omogući ono što je drugima dato bez pitanja.
Da ima drugare, da mu se neko obraduje, da ga ne posmatraju kao problem.
*
Ponekad sanja dan kada će ga videti kako se smeje sa nekim, bez da je ona ta koja ga uvek zabavlja.
Dan kada neće morati da se bori za ono što je najnormalnije.
*
Do tada, gura dalje, sama, ali ne i slomljena.
Ne još.
*
Zbog njega.
*
Još uvek se nada da će svet naučiti da prihvati i voli.
*
Samo to.
Samo to.
Samo.
