Volim ljude koji me zovu ili mi pišu,
Kada im ne treba ništa,
A takvih jedva i da ima.
Prvo ide – kako si,
Poraduješ se da ih stvarno zanimaš, i onda ide ono,
Da li bi mogao.
Ne bih.
Ili mi kaži odmah, ili nemoj da me zavlačiš slatkorečivošću.
Po principu – kompliment pa usluga.
Isuviše sam se okružio ljudima koji mnogo više traže,
Nego što daju,
Profesionalne žrtve,
Koji te hvataju na uvek istu emociju.
Malo ti podiđu, a onda traže.
Ako daš – dobar si.
Kada prvi put ne daš – više nisi.
Od onog koji je uvek tu, postaješ neko ko je izdao.
A nisi, samo si postavio granicu.
Vremenom naučiš,
Pa kažeš da nemaš, i kada imaš.
Pre si im pomagao zbog njih,
Sada im ne pomažeš isto zbog njih.
Zato što ih navikavaš na stanje gde večito zavise od drugoga.
I u tom krugu ne traže rešenje kako da stanu na noge,
Nego izgovor.
Pre sam mislio da pomažem, a samo sam im odlagao suočavanje sa sobom.
Pre sam mislio da sam prijatelj, a shvatio sam da sam samo servis za ispunjavanje usluga.
U krajnjem, nije problem ni davati, nego naučiti ljude da ne moraju da vrate,
I da te uzimaju zdravo za gotovo.
Da ti ne kažu ni hvala.
Počneš da se podrazumevaš.
Davanje je suština kada je ravnopravno,
gde svako daje ono što ima.
Ali kada daje samo jedna strana, a druga toga nije ni svesna,
Zaključana u nekoj svojoj emociji.
Gde te se seti samo kada joj je teško.
Potvrđujemo se kroz davanje, ali ne smemo da ga pomešamo sa iskorišćavanjem.
Često dajemo iz potrebe da budemo potrebni, kao drugi način da budemo voljeni,
A ljubav se ne kupuje,
Zato treba znati stati, ili kraja nema.
Pa ko shvati, shvatio je.
Ili će da učestvuje podjednako, ili će večito da bude žrtva.
Da kada i sami kažemo – ne –
Isto ćemo biti krivi za nešto, a ne shvataju, da su samo navikli da žive linijom manjeg otpora.
Velikodušni u tuđem, a sebični u svom.
U potrazi za dobrima,
Gde mi često zaboravljamo,
Jedno je biti dobar, a drugo budala.
