Ima dana,
Kada nisam ni za koga,
I nisam ni protiv koga.
Ništa me ne pokreće.
Zovu me ljudi, nešto mi objašnjavaju.
Ne znam početak razgovora, ali znam kraj.
Nešto im treba.
Šta god da je, ima neki račun.
Dobro bi mi došla samo žena,
Da legne pored mene i da se gledamo.
Ne moramo da radimo ništa,
Važno je da je tu.
Žene nema.
Ne mogu da čitam vesti,
Ne mogu da gledam televiziju,
Ne mogu da čitam knjige.
Imam prozore koji gledaju ka nebu,
I to je najlepši pogled.
Neko će reći da sam se predao.
Ne, samo sam malo umoran.
Ne fizički, nego duševno.
Od količine svega i ničega.
Gde ti svi nešto poručuju, objašnjavaju, traže.
Kao da radim prekovremeno na odeljenju za ispunjavanje usluga,
valjda mi to na čelu piše.
Svima nešto treba,
Niko se nije javio da ćutimo zajedno.
Još nisam sreo ženu,
Koja će da mi kaže: „Sve te razumem,
Ne moraš ništa da govoriš.“
Svaki susret je krio neki interes, neki plan, neko prokleto nešto.
Da li se isplati?
Da li ima smisla?
Sve, ili ništa.
Zato mi je tako često prazna druga strana kreveta.
Pre sam tražio biće sa kojim mogu da razgovaram o svemu,
A sada tražim nekog da ćutimo,
I da se smejemo,
I da pričamo pogledom.
Pre sam voleo pitanja,
Sada me zamaraju.
Zato volim pse, mačke.
I oni teraju po svom.
Znaju da reže, laju, nekad i ogrebu,
Ali ti bar nikada ništa ne govore.
Priviju se uz tebe.
I to je to.
Savršen razgovor.
Bez tona.
Pada mi na pamet jedna devojka.
Nikada nismo progovorili ni reč.
Zagledam se ponekad u njene fotografije.
Takva mi jedna treba.
Posebno danas.
Da ćutimo zajedno.
I da ne moramo ništa.
a da možemo sve.
