Pitanje je da li žena treba prerano da se uda
Koliko god da joj se čini da je taj neko pravi
Nekada ni to nije najvažnije
Već onaj život koji prolazi pored nje
A ona ostaje izvan njega
Koliko god da su drugi zagledani u nju ona je ipak nečija žena
I osim usputnih pogleda, malo toga joj se dogodi
Posebno u mladosti kada dobro zna
Da ako jednom bude sa nekim, posle sve to ide mnogo lakše sa drugima
A sa njim sve teže, gotovo nikako
Godinama se već gledam sa jednom takvom
Pričamo, navodno, prijateljski
A među nama sve gori
Sve je, samo ne prijateljski
Ignorišemo to, ni ne pominjemo nas
Toliko je drugih tema
A negde duboko znamo koliko možemo da pružimo jedno drugom
Naši razgovori se uvek iznova nadopunjuju
A naša tela žele i traže
Ona je sa njim
Samo što ga malo kada pominje
Da li neće ili nije u stanju o njemu da progovori
Uvek ga prećuti, kao da ne postoji a sve vreme je tu
Kao zid između nas
Kao neka greška protiv koje se ne može
Glumi srećnu i zadovoljnu ženu
A osećam koliko je i u čemu sve nezadovoljna
Ali ne može drugačije
Tako je vaspitana i naučena da nema nazad
A opet je vuče sve ono što nema i što nikada nije imala
Život
Sloboda
Neko mlađi, življi, rasterećeniji pred svetom
Ko neće da joj priča uvek iste priče
Već će da je odvede negde gde nikada nije bila
I da oseti nešto što dugo nije osetila
Na putu snova koji kao da je zapostavila u sebi
Probuđenu nju
Živu nju
Koja bi da trči, peva, igra, skače, diše, živi…
A ne samo stvarnost
Prokleta, dosadna stvarnost
Ja glumim njenog prijatelja, koji je sluša, savetuje, bodri
Mada bolje i to, nego ništa
Bolje i nešto sa njom, nego ćutanje, praznina
Mogla je malo da sačeka
Da dozvoli i drugima da joj kažu ono što imaju
A toliko je bilo onih zagledanih u nju
Požurila je
Videla je u braku još jednu obavezu koju mora što pre da reši
Na vreme, kao u školi, da joj ne ostane za sutra
Ne sluteći da je sa njom došlo još 100 drugih obaveza i zabrana
Često pišemo
Žene u braku su neretko usamljenije od slobodnih
Slobodne su na sve strane, traže se
A u braku samo na jednoj
U stanu, kuhinji, za knjigom ili kompjuterom
Priznala mi je da je bolje poznajem od njega
Priznala mi je još mnogo šta
U časovima kada više nije mogla da izdrži
Pitao sam je te večeri dok mi je to govorila – zašto si žurila
Mislila si da time nešto rešavaš
A samo si stvorila novi problem
Sada nema nazad
Nastavićemo da pišemo ovo naše
Kada možemo
Ti ćeš i dalje da glumiš srećnu i zadovoljnu ženu
A ja tvog prijatelja
Kada si mi priznala prošli put da si preslaba
Da ti treba nega, pažnja, posvećenost
Rekao sam ti dođi, čekam te – nisi došla
Nisi mogla
Ili nisi htela da možeš
I nećeš
Tačnije hoćeš
Za deset godina
Dvadeset
Ko zna
Samo će tada biti kasno
Ne samo za nas
Nego možda i za tebe
Rekao sam ti ne žuri
Ima vremena
Ima
Ali, očigledno, sve manje za nas –
